VIII

 

Stajao je u dvorištu ograđenim drvenom ogradom. Okrenuo se oko sebe i uvidevši da nikog nema, okrenuo se nazad i ispred sebe ugledao malu trošnu kuću, s belim, zubom vremena ugriženim, zidovima. Trošni krov pokriven starim, nekad crvenim, sada crnim crepom, prekrivenim vlagom i mahovinom. Stajao je na puteljku popločanom velikim neobrađenim kamenom, koji je vodio do trema, a potom skretao na obe strane obilazeći oko kuće u dvorište iza nje. Nebo je bilo sivo, a oblaci daleko gore spremali su kišu. Najednom, u kući je čuo buku. Glasan zvuk metala koji udara od drvo zazveketao je kroz prostor. Odlučio je da uđe u kuću. Krenuo je puteljkom ka velikim drvenim vratima. Vrata su bila dva, možda čak i dva i po metra visoka. Bila su tamno braon boje, toliko tamne, da se razlika između crne i braon boje jedva nazirala. Na vratima bio je izrezbaren medved u pokretu. Prednja desna šapa bila mu je ispružena u korak, a zadnja leva takođe. Rezbarija bila je vrlo detaljna. Gotovo neverovatno. Svaka dlačica u krznu bila je urezana u drvo, praveći gotovo nezamisliv, a opet realan rezbarski rad. Uhvatio je okruglu kvaku koja je takođe bila gravirana. Ovoga puta to je bio jednostavniji ručni rad nekog apstraktnog oblika koji je podsećao na cvet, a u sredini cveta, nalazio se trougao. Okrenuo je kvaku i uz škljocanje brave vrata su se otvorila. Lagano je odgurnuo vrata koja se otvoriše nečujno. Začudio se što su vrata toliko velika, tako lagana.

 Stajao je pred vratima razgledajući prostoriju. Ispred njega našlo se predsoblje, sa drvenim podom i niskim plafonom. Lamperija na zidovima bila je od svetlog lakiranog drveta. Sa leve strane prostorije, nalazilo se drveno stepenište sa drvenim gelenderom sa gravurama po sebi. Vodilo je na drugi sprat koji se nije video od niskog plafona. Sa leve strane bio je mali hodnik koji je vodio u dve prostorije, jedna desno i jedna pravo. Vrata desne prostorije bila su odškrinuta i snop svetlosti probijao se kroz prolaz. Lagano i oprezno koraknuo je napred i krenuo prema sobi. Osećao je i strah i radoznalost u isto vreme, a svakim korakom kojim se približavao sobi, srce mu je kucalo sve brže. Prišavši vratima uhvatio je kvaku i odgurnuo vrata od sebe. Jarka svetlost prodirala je kroz prozor i osvetljavala je prostoriju. Na sredini prostorije, za koju se ispostavilo da je kuhinja, nalazio se drveni četvoronožni sto, a uza zidove stajali su kuhinjski elementi i jedna sudopera. Za stolom sedeo je crnokosi čovek u zelenoj uniformi glave pognute do kraja tako da mu se ni lice ni vrat nisu videli. Ispred njega, na stolu, nalazila su se dva metalna tanjira sa priborom oko njih, a na sred stola poklopljena šerpa. Čovek nije reagovao na Hansov ulaz. Umesto toga samo je pokazao rukom ka stolici preko puta stola, davši mu doznanja da na nju treba da sedne. Hans je lagano prišao stolu i izvukavši stolicu u stranu seo na nju. Po momentu kako je Hans seo, čovek je lagano odigao glavu otkrivši iznureno, krvlju i blatom uprljano lice i vrat u kome je bio zariven nož. Hans je prebledeo, a krv u žilama mu se sledila prepoznavši figuru koje se našla ispred njega. To je bio onaj Rus sa kojim se tukao u rovu.

Prodoran muški glas, jakog Ruskog akcenta, odjeknuo je prostorijom:

-Zdravo Hans. Lepo je videti te opet. – reče Rus otvorivši lonac na stolu.

Hans je zabezeknuto gledao u njega, u prevelikom strahu da bilo šta kaže. Rus je uzeo kutlaču i krenuo da sipa kuvani pasulj u Hansov tanjir, a potom u svoj tanjir.

-Očekivao sam te. Očekivao sam doduše i da ću dobiti i pozdrav nakon svog. Izgleda da neko nema poštovanja za mrtve.

Hans otvori usta da nešto kaže, ali reči u njegovoj glavi nisu izlazile iz njegovih usta. Umesto toga samo je sedeo tako otvorenih usta i piljio u mrtvaca. Nakon momenta tišine, Hans napokon izusti:

-Dobar dan.

Rus je začkiljio i osmotrio malo svog sagovornika. Potom, kao da se trznuo iz sna, nastavio je sa jelom. Pokazao je rukom ka Hansovom tanjiru:

-Jedi, šta čekaš? Dugo nisi pristojno jeo, zar ne? Ili možda ne voliš pasulj. Mada ko ne voli pasulj? Elem, nije ni važno. Ono o čemu sam zaista hteo da pričam sa tobom jeste ono što se desilo među nama dvojicom.

Okrenuo se na stranu i dohvatio veknu hleba sa druge strane stola. Otkinuo je krajku i pružio je Hansu, a potom otkinuo još jedno parče i stavio je pored svog tanjira. Odloživši hleb, uzeo je svoje parče i odgrizao komad. Sedeli su tako u tišini dok Rus nije progutao svoj zalogaj.

-Izvini zbog tišine koja nastaje. Ne volim da pričam punih usta, mogao bih da se zagrcnem ili ugušim. – reče on sa blagim osmehom – Naime, ti znaš šta se desilo, ja znam šta se desilo i to je prošlost. Ostavio si me tamo sa ovim nožem u grlu, ubivši me nemilosrdno. – reče Rus pokazavši na nož još uvek zaboden u svoje grlo. – Mada, istini za volju, i ja sam imao iste planove. Vidiš Hans, ti i ja nismo toliko različiti. Obojica smo poslati u ovu rupu u paklu, protiv naše volje. Obojica smo ljudi drugih interesovanja, poslati da ubiju jedan drugog. Razlike su međutim samo dve. Prva je da si ti u svom zadatku uspeo, a druga da bih, za razliku od tebe, ja taj zadatak mogao da ponovim, a ti ne.

Hans je osetio kako mu srce polako ubrzava, a svaki mišić trne. Naježio se slušavši čoveka dok priča. Nije mogao da se pomeri i da je hteo, a svaki put kada bi pomislio da progovori, usne bi mu se sklopile ne dozvoljavavši mu da kaže bilo šta. Umesto toga, samo je sedeo i ćutao, pomno prateći svaki pokret sagovornika.

-Istina je Hans, da si ti imao ništa više od puke sreće tog dana. Istina je da je jedino što te tada pokretalo, jeste bio strah od smrti i prirodni nagon za opstankom. Arijevski duh, možeš misliti. Nemaš ti petlju da uradiš nešto takvo, ni petlju ni potrebu. Ali ja imam potrebu, dragi moj Hans, da ispravim nepravdu koja je načinjena. – reče Rus završavajući svoje jelo.

On potom spusti kašiku u prazan tanjir iz kojeg je pojeo sav pasulj, a onda uze krpu iz svog krila i obrisa usta njome.

-Nepravda je velika, a ispraviti se mora. – reče on brišući usta – Nisi smeo da preživiš tog dana, nije trebalo da me ubiješ. Odnosno, da se bolje izrazim, trebalo je da bude obrnuto. Ja sam Ivan, inače. Mislim da je pristojno da se predstavim pre nego što završim sa tobom. – reče Ivan ustavši od stola.

-Da završiš? – izusti Hans tihim, uplašenim glasom.

Ivan potom uhvati sto levom rukom i odbaci ga u stranu kao da je ništa. Sto, zajedno sa tanjirima, polete preko prostorije i udari od zid. Tanjiri i lonac padoše na pod uz zveket metala, a pasulj se razlio svuda po zidu i cedio se dole ka podu. Glasan zvuk grmljavine začuo se spolja, a jaka kiša prasnula je u momentu. Rus polete ka Hansu, uhvativši ga za vrat i obori ga zajedno sa stolicom, prilepivši ga uz pod.

-Nemaš pojma koliko sam samo čekao ovaj trenutak. Prkosio si pravilima prirode momče. A sada ćeš za to da platiš.

Hans ga je uhvatio za ruke koje su ga gušile, pokušavajući da ih skine sa vrata. Mlatio je nogama, bespomoćan i u nemogućnosti da učini bilo šta protiv svog napadača. Rus se cerio, a njegove braonkaste oči skupile su se od grimase koju je pravio. Popustio mu je vrat da mu dozvoli da udahne malo.

-Ne brini, ovo će da bude sve sem brze smrti. – prosikta Rus – Pogledaj Hans! Pogledaj delo svojih ruku! Pogledaj šta si učinio, pogledaj šta si od mene napravio! Jesi li ponosan Hans, jesi li ponosan!? – urlao je.

Hans se svim silama odupirao od poda. Vukao je Ivanove ruke sa svog vrata, ali bezuspešno.

Glasna buka dopirala je spolja. Gromovi i munje pravili su gromoglasnu buku, a vetar je nosio kišu na sve strane. Najednom, grom, jači nego koji do tada, udario je u polje pored kuće i uz ogroman prasak zatresao je zemlju. Rus je ustuknuo, što je dalo Hansu priliku da se oslobodi. Odgurnuo ga je nogom i brzo ustao sa poda. Poleteo je prema Ivanu munjevitom brzinom i odbacio ga do zida kuhinje. Ovaj se srušio na pod i ošamućeno tresao glavom. Hans se potom odalji od njega i stade ga posmatrati. Ivan ustade, držeći se za čelo. Osvrnuo se oko sebe i ugledao nož na kuhinjskom elementu. Brzo ga zgrabivši, potrčao je prema Hansu. Hans se izmakao, izbegavši za dlaku prvi napad, a potom se odaljio unazad, skroz uza zid. Ivan se osmehnuo i krenuo ka njemu zamahnuvši nožem ka Hansovoj glavi. Ovaj se izmiče i nož se zari u zid tik pored njegove glave. Hans iskorači i pesnicom udari napadača u nos. Ivan se zateturao unazad, držeći se za nos. Hans potom izvuče nož iz zida i potrča ka Ivanu. Uhvatio ga je za uniformu i odvukao do zida pribivši ga podlakticom uz isti. Prislonio mu je nož uz grudi i pogledao ga je pravo u oči:

-Ovakvi postupci se ne očekuju od nekoga ko nema petlju. -prosiktao je besno – Nisam hteo da se onako završi. I sam si rekao da smo obojica primorani na ono što radimo. A na pitanje jesam li ponosan, sada mogu da odgovorim sa da, jer sam lišio Svet jednog nitkova poput tebe.

Hans gurnu nož svom snagom i probi Ivanove grudi. Ovaj samo duboko uzdahnu i pogleda ga raširenih očiju. Rus potom skliznu niz zid, i ostade na zemlji u sedećem položaju. Lagano je podigao glavu ka Hansu i poslednjim izdisajem izustio:

-Ti si možda ponosan. Ali hoće li ona biti?

Krv je potekla iz Ivanovih usta a njegove oči pogledaše na vrata iza Hansa a potom se sklopiše i on se sruši na zemlju mrtav. Hans se sledio na ove reči. Laganim ukočenim pokretom, okrenuo se ka vratima da bi ugledao svoju majku kako uplakana stoji i gleda u njega. Pokrila je usta maramicom i briznula u plač. Okrenula se ka hodniku i potrčala, a Hans je krenuo za njom.

-Majko! Majko ne, oprosti mi! Majko, preklinjem te stani! – vikao je Hans, potrčavši za njom.

Ona otvori vrata i istrča napolje, a Hans ju je pratio, ali momenat nakon što je zakoračio kroz ta vrata probudio se iz sna. Trznuo se i skočio sa kreveta. Unezvereno je gledao oko sebe pokušavajući da razume šta se upravo dogodilo. Bio je mokar od znoja i crven u licu a njegove ruke su se tresle. Noge su ga držale još par trenutaka pre no što se srušio na krevet i ostao da leži onesvešćen.

 

VII

 

Noć je bila tiha, tiša od ostalih do tad. Kao da se cela šuma pripremala za neizvesni događaj sutrašnjeg dana. Hans je išao kroz kamp razgledajući oko sebe. Svetiljke na stubovima koje su držale cerade preko kreveta, kao i u svakom od naredničkih šatora, gasile su se kao po komandi, jedna za drugom. Ubrzo potom, jedini izvor svetla bila je bleda mesečina koja je milovala iznurena lice vojnika. Hans je stao da se divi ogromnom nebeskom kamenu i upija njegovu svetlost. Stajao je tako par trenutaka, pa je, odlučivši da nije toliko umoran, odneo kutiju i stavio je ispod svog kreveta, a zatim izašao na čistinu ispred šume. Seo je na zemlju, ne obazirući se na hladnoću rosom ukvašene trave. Ispred njega nalazila su se nepregledna polja, a tamo u daljini, gde se nebo spajalo sa horizontom, nazirale su se planine u obliku sivih mrlja. Nije očekivao da će se naći u ovakvoj situaciji. A opet, ko je mogao? Da li je logičan ovaj sled događaja? Zašto on sada sedi tu na travi, stotinama kilometara od nigde, umesto da je tamo gde bi voleo biti? Nije voleo da misli o sudbini. Nije voleo pomisao na to da postoji neko ko određuje kada i kako će se šta desiti. Smatrao je da je svako kovač svoje sudbine, a da se kovači međusobno udružuju i kuju svoje sudbine zajedno. Kroz more misli, presekla ga je pomisao na Eriku. Setio se da je nije video. Čvrst metalni obruč obavio mu se oko srca, stežući ga postepeno i jako. Nije znao kako, nije razumeo svoja osećanja, ali je znao da je bio slep u pogledu na to.  Hladan ruski vetar ošinuo ga je po obrazima, podsećajući ga o vremenu u kom je bio, vraćajući ga u vreme i prostor iz kog se izgubio. Ustao je sa mokre zemlje, i otresao travke i grančice koje su mu se slepile za uniformu. Okrenuo se prema šumi, a onda još jednom prema polju ispred sebe. Osećaj je bio čudan. Osećao se slobodnim, a zarobljen od strane onih koji su ga ovde doveli. Napokon, okrenuo se ka šumi i vratio u kamp. Prolazio je između kreveta punih usnulih vojnika, koji su se činili tako spokojno, verovatno u snu daleko odavde. Proteturao se između kreveta, konstanto se saplićući o vojničke čizme i cipele koje su ležale na zemlji. Psovao je u sebi dok nije došao do svog kreveta. Uljana lampa koja je inače gorela na stočiću između njegovog i drugog kreveta, bila je ugašena. Pretpostavio je da ju je ugasio neko od vojnika, kome je njena svetlost smetala. Mada je i neki jači nalet vetra mogao da je ugasi vrlo lako. Kako bi skrenuo svoj mozak sa daljeg razmišljanja opredelio se za prvu pomisao i legao u krevet. Okrenuo se na leđa i u roku od minute zaspao. Čudni snovi petljali su mu se po mozgu te noći.

 

VI

 

-Koji si ti? – reče žena suvim dubokim glasom.

-A gde je Erika? – upita Hans zbunjeno – Klaus je rekao da će biti ovde.

-Otkud ja znam gde je ona, a i šta me bre briga. A pritom nisi mi ni rekao ko si ti, niti šta oćeš? 

-Ja sam Hans, a šta hoću, pa hoću ovo. – reče on i dalje zbunjeno, pružajući papir koji mu je Klaus dao.

Žena mu je prišla i istrgla mu papir iz ruke, a onda čitala kroz mumlanje:

-Šest tableta…sedam…pedeset grama….šest sati. Ma da, to je za onog oficira jel tako? – reče ona nadrndanim glasom vrativši mu papir.

Hans potvrdno klimnu glavom. Ona se okrenula i prišla drvenoj polici punoj bočica sa lekovima i nekih tečnosti. Otvorila je neke fioke i vitrine i izvadila sve ukupno dvanaest bočica sa nekim tabletama u sebi. Uzela je kutiju sa stola i poslagala bočice u nju, a zatim tutnula kutiju Hansu u ruke.

-Na! Tu ti je sve. Imena lekova su na bočicama, a za budale kao što si ti, imaš i označenu gramažu tableta. Nemoj da omašiš ako misliš da ne crkne. Ajde sad izlazi napolje, imam pametnija posla.

Ona se okrenula i sela za stari drveni sto na još starijoj drvenoj stolici koja je zacvilela od njene težine. Hans je stajao u čudu. I dalje mu ništa nije bilo jasno. U tišini se okrenuo i izašao napolje, pogrbljen i sa izbezumljenim licem. Zastao je na momenat da procesuira šta se upravo desilo. Toliko je razmišljao o susretu sa Erikom da je ovakav scenario ostavio snažan utisak. Nakon par trenutaka izbezumljenosti, protresao je glavu i okrenuo se nazad ka šatoru odakle je došao. Ispred šatora čekao ga je Klaus sa svojim blokčetom u ruci. Hans se doteturao do njega noseći kutiju. Zatim je nervozno spusti na zemlju od čega su se bočice sa lekovima zatresle i zazveckale.

-Rekao si da treba da odem do medicinske sestre da uzmem lekove Klause! – reče Hans s mešavinom sarkastičnog i iznerviranog glasa. – Umesto toga dočekao me jedan od naših tenkova obučen u medicinsku uniformu!

-Neko je upoznao Angelu vidim. – reče Klaus kroz smeh. – Da, ume da bude nezgodna, ali ne znam u čemu je problem. Rekao sam da će te dočekati sestra, i kako sam razumeo jeste?

Klaus je zastao na minut a onda sa komičnom izduženom facom pogledao u Hansa:

-Aaaaa, vidim u čemu je problem. Ti si očekivao Eriku zar ne?

Hans je stajao posramljen kao dete, shvativši da se odao svojim ponašanjem. Pognuo je glavu na dole kao pokunjeno kuče i glasom usklađenim sa izgledom reče:

-Pa, možda i jesam. Ali samo zato, što samo nju znam.

-Hans, kada padneš u blato, nemoj da nastaviš da se valjaš. Ne moraš meni da se pravdaš ništa. Video sam ja odavno kako je gledaš. A video sam bogme i kako ona gleda tebe. Čitam te Hans, kao otvorenu knjigu!

-Uredu Šerloče, nisam te prepoznao. Pa šta i da jeste tako. Nema u tome ništa loše. – reče Hans ljutitim, sarkastičnim glasom.

-Hej hej, opusti se. Ne napadam te, a po najmanje osuđujem. Bar meni ne moraš da se pravdaš. – reče Klaus pokušavajući da ga smiri. – Ali mi se čini da nisam ja taj koji te iznervirao. Nešto nije uredu. Šta se dešava u toj tvojoj glavi?

-Ko si ti čoveče? Prvo si detektiv pa onda još i čitaš misli. Ne znam ko si, ali želim doktora Klausa nazad.

Klaus se nasmejao i potapšao Hansa po ramenu:

-Dobar si. Ali sad ozbiljno. Želim da znam šta se događa.

-Pa, očekivao sam da ću videti Eriku jer bi ovo bio poslednji put da je vidim pre nego što krenem na put sutra.

-Ah, o tome se znači radi. Ako hoćeš, pronaći ću je. Reći ću joj da dođe da razgovarate. Ipak sam ja neki šef ovde. – reče Klaus ponosno.

-Ne, nemoj je slati. Mislim da sada više nisam ni u stanju da razgovaram sa njom. Idem do kreveta da uhvatim malo sna.

-Okej, razumem  te. Toliko stvari se izdešavalo danas. Sigurno si pod utiskom od svega. Probaj da se naspavaš. Hej, ako bar ništa, voziće vas neko ko zna da vozi. Trebalo bi da to bude ugodnija vožnja nego što bi ti to izveo. – reče Klaus kroz blagi smeh.

Hans ga je pogledao popreko. Klaus je prestao da se smeje i ponovo složio ozbiljnu facu. Nakašljao se lažno i pogledao na ručni sat:

-O čoveče, pogledaj koliko je sati! Trebalo bi da krenem. Imam još par pacijenata da pregledam pre nego što i ja odem na počinak. Laku noć Hans.

-Laku noć.

Klaus je prošao pored njega užurbano. Hans je ostao da stoji nekoliko trenutaka a zatim je pokupio drvenu kutiju sa lekovima i krenuo ka svom krevetu.

 

V

 

Neverovatno je kako vreme brzo prolazi za čoveka u snu. Ono što jednom traje nekoliko sati, drugom je zatvaranje očiju na kratko. Probudio ga je popodnevni zrak sunca koji se odbijao od ogledalo na stubu koje su vojnici koristili za brijanje. Ustao je i brzo se obukao. Konačno odmoran otišao je da nađe Klausa. Kamp je zapravo bio dosta velik a ovo je bio prvi put da ga obilazi. Ono što bismo mogli nazvati prednjim delom bio bi sam ulaz u šumu, gde su stabla bila najređa. Tu su stajali tenkovi i kamioni kamuflirani žbunjem i granjem. Iza njih, stajali su šatori za vojnike na razmaku od po dva metra, a u centru nalazio se tronožac sa loncem u kom se kuvala hrana. U samom centru kampa nalazili su se veliki kockasti šatori za komandira i narednike. Desetak metara od njih nalazila se poljska bolnica, gde je i sam Hans bio. Malo dalje iza, u maloj čistini nalazio se deo kampa od kojeg se na prvi pogled naježio. Na toj prelepoj čistini ured šume, na oko pet stotina metara kvadratnih obasjanih nežnim podnevnim suncem, nalazilo se groblje. Stotine krstova sa različitim imenima virilo je iz zemlje. Toliko ljudi, različitih godina, siromašni i bogati, različitih izgleda, zanimanja, interesovanja, ljudi naizgled potpuno različiti, skončali su na potpuno isti način, poginuvši u ratu zakopani zajedno na istom mestu. Stajao je tu neko vreme, zagledan u gotovo nepregledno polje grobova, duboko u svojim mislima. Gomila osećanja mu se izmešala.

-Hans! – Uzviknu poznati glas.

Hans se okrenu i iza sebe ugleda Klausa.

-Klause!  Baš sam tebe tražio.

-A ja znam i zašto. Idemo, komandir nas čeka.

Išli su kroz kamp, Hans i dalje zamišljen, ali ovog puta je brinuo kako će razgovor proći. Kroz glavu je vrteo stotine mogućih događaja, svaku situaciju i njihove posledice. Došli su nazad do centra kampa u čijoj se sredini nalazio veliki zeleni šator. Klaus pomeri platno na ulazu u stranu i pusti Hansa ispred sebe. Unutra je bio krevet od gvožđa, sa rešetkama iza glave. Na krevetu je bila nova, čista bela posteljina. Oko njega bila su dva stočića i stolica sa uredno spakovanom vojnom uniformom. Na krevetu ležao je Volfgang sa knjigom u rukama. Podigao je pogled i iznenađeno uzviknuo:

-Hans! Živ si!

Ispustio je knjigu iz ruku i krenuo je da ustaje, ali ga je oštar bol presekao u stomaku.

-Ne! Ostani da ležiš. I dalje nisi spreman da se pomeraš. – Reče Klaus.

Hans dotrča do kreveta i zagrli prijatelja. Suze radosnice potekle su mu iz očiju. Bujica emocije izletela je iz njega, a osećaj krivice zbog zaboravljenog prijatelja ubijala ga je.

-Mislio sam da te više neću videti. Šta ti se desilo?

-Uh, dobro pitanje. Najbolje je reći, od svega po nešto. Pričaću ti sve.

Hans je nastavio da ga grli narednih nekoliko trenutaka, dok nije shvatio da već postaje malo čudno. Zatim se odaljio od kreveta, uspravio se i namestio uniformu. Volfgang se zatim okrenuo prema Klausu:

-Zar nisi rekao da će i komandir biti tu?

-Da, i ja sam mislio da nas već čeka ovde.

Hans je i dalje gledao u prijatelja kako leži. Volfgang je bio vidno osakaćen. Lice puno modrica i šavova mu se sasušilo, a ruke su mu bile vidno slabašne i jedva ih je pomerao. Bio je u velikom bolu, ali je to vešto prikrivao, kao i inače. Rana na stomaku o kojoj je Klaus pričao bila je pokrivena jorganom, mada su delovi zavoja virili iznad. Bio je u potpunosti isključen iz razgovora koji su vodili Klaus i Volfgang. Video je da im se usta otvaraju ali nije čuo zvuke, ili se bar nije obazirao na njih. Bio je zadubljen u misli, mada ni sam nije znao o čemu je razmišljao. Sada kad je uveren u to da je Volfgang dobro bio je miran. Momenat bi bio perfektan u takvom spokojstvu da ga jedna, naizgled mala pomisao nije poremetila: Ali, da li će biti dobro? Ova misao odjeknula je u Hansovom umu i nastavila da odzvanja poput eha. Šta ako komandir odbije da dopusti njihov put? Opet je sebi uspeo da iskvari momenat mira. Umnu zbrku u Hansovoj glavi, kao i razgovor između Volfganga i Klausa, prekinuo je ulaz komandira u šator.

Hans i Klaus su se uspravili i pozdravili komandira salutiranjem. Volfgang je ostao da leži, nemoćan da podigne ruku. Komandir voda bio je suprotnost onog koji je vodio Hansovu četu. Iako ista uredno ispeglana siva uniforma, ukrašena značkama, a na vratu Gvozdeni krst, i kožne čizme na nogama, ovaj čovek isijavao je toplinom. Za razliku od ostalih koje je Hans sretao, ovaj je imao umilan pogled. Imao je meke crte lica i tamnu crnu, voskom unazad zalizanu, kosu, prošaranu sedim dlakama. Imao je oči crne kao ugalj. Ušao je u šator sa veselim osmehom, a zubi beli poput snega obasjali su prostoriju.

-Hajl Hitler gospodo. – Reče laganim muškim glasom, podigavši ruku u znak pozdrava.

-Pozdrav gospodine generale, redov Hans Dreiling, molim dozvolu za govor.

-Mani me formalnosti momak. Na mestu voljno. Pričaj.

-Hvala gospodine. Dakle, ja sam vidite mislio da odvezem svog prijatelja nazad u Berlin.

-Pa, jesi li smislio?

-Kako to mislite gospodine?

-Mislim da, lako je misliti, ali dok ne smisliš i ne doneseš odluku ništa ti to mišljenje ne vredi.

-Pa jesam, smislio sam, valjda. – reče Hans zbunjeno.

Bio mu je čudan taj komandir. Imao je čudan akcenat, pomalo zapadnjački. Koristio se doduše širokim vokabularom ali mu je njegovo ponašanje bilo jako čudno. Nije stajao u mestu, niti sedeo, već se konstantno šetao po šatoru levo desno, detaljno analizirajući svaku reč koju je Hans izgovarao. Nakon kraće tišine, komandir najzad reče:

-Pa, jesi li valjda smislio, ili imaš plan?

-Plan je da sednemo u onaj Ruski kamion i opremimo se za nekoliko dana puta.

-A tako. A jesi li razmišljao o tome kuda ćeš proći? I koliko namirnica ti treba? I koliko benzina ti treba do tamo? Jesi li razmišljao o tome dečače?

Hans se pokunjio kao kuče, nije znao šta da kaže. Nije očekivao da će mu postavljati takva pitanja.

-Pa…Pa i nisam baš. – promucao je.

-Pa i nisi baš. – reče komandir sad već ozbiljnim glasom – Ali vidiš ja jesam. U taj kamion staje oko sto litara goriva. To je sto litara koji će vas odvesti do Berlina, ako budete stigli do tamo. A to je, dragi moj dečače, sto litara goriva kojih nemam. Zatim hrana, i lekovi koje mora da nosi usput. Samo vas dvojica za tri dana puta, koliko sam planirao da vam treba, morate poneti bar dva hleba i šest litara vode, a i to je sam minimum da bi ste preživeli.

Bio je nervozan i govorio je besno. Odjednom onako uljudan čovek postao je razjaren kao ris. Hans se pogubio u njegovim rečima. Najednom ceo put je postao deset puta teži i zamršeniji nego što je zamišljao.

-Ali čekajte, Klaus je rekao da su ga naši momci dovezli sa polja.  – prekinu ga Hans - Rusi ga tamo sigurno nisu ostavili praznog. U njemu ima sigurno bar tridesetak litara goriva. Ako dospemo još dvadeset, biće to dovoljno da stignemo bar do Nemačke, a u Nemačkoj ćemo kupiti gorivo. Što se tiče hrane, biće nam dovoljna dva hleba. A i da ne budu, naći ćemo nekoga od koga ćemo uzeti. Možda iz neke kuće u Poljskoj ili tako nešto.

Komandir se na to okrenu i pogleda ga oštro. U njegovim očima kuljao je bes, ali ga je brzo zaustavio i složio opet umilnu facu.

-Možda ima smisla u tome što govoriš. Kamion u sebi ima nekog goriva, a hrana se može naći i usput. – Izgovori on lagano, izuzev poslednjeg dela koji je provukao kroz zube.

-Mislim da bi sve to i moglo da uspe. – uključi se Klaus – Sa odgovarajućom količinom analgetika i antibiotika mislim da je generalno moguće, gledano sa medicinske strane.

Hans se sad već oraspoložio. Ponovo je dobio ono samopouzdanje sa kojim je ušao. Komandir je i dalje odsutno šetao po šatoru, sa šakom na bradi slušao je šta pričaju, a zatim ponavljao reči sebi u bradu. Napokon, zaustavio se i na peti napravio polukružni okret ka njima.

-Uredu. Može. Daću vam dvadeset litara goriva i hrane za tri dana. – okrete se ka Klausu. – Spakuj im tih tvojih lekova za sedam dana puta a ja ću da pišem komandi u Berlinu da vas očekuju tamo.

Klaus je potvrdno klimnuo glavom, a Hans je osetio uzbuđenje i radost kao nikad do sad.

-Hvala Vam gospodine, veliki smo Vam dužnici.

Komandir promrmlja nešto sebi u bradu i nakon nekoliko trenutaka odgovori tiho i zamišljeno:

-Da, da, nema na čemu…

Volfgang, koji je dosad ležao i slušao razgovor napokon se obratio:

-Hans, nisam znao da umeš da voziš kamion?

-Pa ni ne zna. – nasmeja se Klaus.

Komandir se na ove reči trznuo kao iz sna i oštro pogledao Hansa.

-Ti ne znaš da voziš kamion? – reče on kao da su ga obradovale ove reči  – Pa kako si mislio da voziš kamion sve do Berlina dečače? Ovo menja sve! – uzviknu – Onda to znači…. Da da da, to onda znači da mora i treći da ide sa vama. Neko ko zna da vozi kamion. A na vašu sreću, ja znam baš nekog takvog.

-Ali, ja sam mislio da naučim usput. – reče Hans potišteno.

-Mislio si, vidim da si mislio, u tome je i problem. Vi svi nešto mislite, a niko da smisli nešto i iznese logične zaključke i planove. Vi bi ste svi nešto usput, po mogućstvu da vam se iznese na tanjir. E pa, dečko moj, sutra malo. Moraš da razmisliš o tome, a kamion pogotovo nije lako voziti.

Svi se ućutaše tokom ovog monologa. Hans je sada stajao zadubljen u misli, onemogućen, što činom, što činjenicama, da kaže išta. Klaus je ostao nepromenjen, pisao je nešto po svom blokčetu, a Volfgang je, kao gledalac u pozorištu, sedeo na krevetu i pratio razvoj situacije.

-Znači ovako, danas ću pisati komandi u Berlinu da vas očekuju, a čoveka koji će da vas vozi, dovešću sutradan. I očekujem da ćete sutra u ovo vreme krenuti. – reče komandir sada vraćen u uljudnog i smirenog čoveka kakav je ušao.

-Razumem gospodine generale. – odvrati Hans monotonim tonom.

Osećao se kao izgrđeno dete. I dalje je bio srećan, razume se, što će Volfganga voziti do Berlina i što će uspeti da spasi prijatelju život. Mada je ceo plan sada bio izmenjen, ulaskom novog karaktera, vozača.

-E tako, drago mi je da smo to sredili – reče komandir okrenuvši se ka vratima šatora – videću vas dvojicu sutra u tačno tri popodne – reče on gledajući na sat i podigavši domali, srednji i kažiprst šake. Zatim se u tišini okrenuo i izašao iz šatora.

-Kako čudan čovek. – reče Hans pod utiskom razgovora – Nekako ekscentričan i promenljiv.

-Da, čudan je dosta, čudan mi je njegov naglasak. – odgovori Klaus – A što se tiče ekscentričnosti, čuo sam da je poludeo još u prvom ratu i da se nije psihički oporavio od toga. Ali mislim da je dobar čovek. Na kraju krajeva on je nebitan. Ono što je bitno jeste da vam je odobrio put, i da vas dvojica koliko već sutra krećete za Berlin. – zatim otcepi iz onog svog bloka papirić na kom je dosad pisao – Evo, ovde sam zapisao sve što ti treba, otići ćeš do sestre u bolničkom šatoru i tražiti te lekove, a tu ti i piše kada mu šta daješ. Vrlo je važno da se lek pije na određen vremenski period inače neće delovati i dobiće bakterijsku infekciju. A to ne želiš nikako veruj mi.

Klaus je nastavio da trabunja nešto o bakterijskim infekcijama još narednih nekoliko minuta, ali je Hans u svojim mislima već uveliko bio odsutan. Nije čuo ni reč nakon što je saznao da će otići do medicinske sestre i da će se videti sa Erikom. A u tom momentu mu je sinulo. Erika ostaje ovde. On ide nazad u Berlin i verovatno je nikad više neće videti. Sve mu se srušilo, nije se više toliko radovao putu a po najmanje sadašnjem, a verovatno i poslednjem putu da će se sresti sa Erikom.

-I tako je moj deda umro od bakterijske infekcije. – završi Klaus napokon.

-Da da, opasna stvar. – reče Hans glumeći da je slušao.

-E pa Hans, moraćeš da odeš sad. Volfgangu je potreban odmor ako mislite da sutradan krenete.

-Da naravno. Hvala ti puno na pomoći Klause, ne znam šta bismo da te nije bilo.

-Pa, verovatno bi ste imali nekog drugog doktora. – reče on skromno.

-Idem ja onda. – reče okrenuvši se ka Volfgangu – Videćemo se sutra.

-Hoćemo. – reče on slabašnim glasom – Hvala ti puno.

Hansu su nadirale emocije ali je uspeo da ih zadrži za sebe. Okrenuo se ka Klausu i pozdravio ga a zatim izašao iz šatora. Sunce je već bilo zašlo i kamp je stajao u tišini noći. Krenuo je lagano prema medicinskom šatoru i prošao opet pored onog groblja, zamišljajući opet sve te ljude koji su poginuli svi na jednom mestu. Oni koji se verovatno nisu poznavali za života, postali su braća i dali život. Ali za šta? Za komad zemlje? Da li je zaista vredan toga? Ove tmurne misli konačno je preokrenuo i počeo da razmišlja o susretu sa Erikom. Ponovo je zamišljao njeno lice i prisećao se razgovora koje su vodili. Činjenica da je ovo poslednji put da je vidi cepala mu je srce. Koračao je kroz kamp sada već ne tako veselim hodom. Počeo je da sve više podseća na ostale vojnike i prestao je da se izdvaja. Hodao je monotono, svaki korak iste dužine i brzine, a lice mu je bilo smoreno. Što je više išao, bolnički šator činio se sve daljim, a svakim korakom koji je napravio osećao je sve više bola u duši. Oko njegovog srca stvorio se obruč koji ga je stezao, a svaki korak je sve više sužavao obruč. Prolazio je kroz stotine scenarija, hiljade reči koje će reći, ali svaki je bio bolniji od prethodnog. Najzad stigao je do šatora. Bio je to veliki zeleni šator sa velikim crvenim krstom sa strani. Ukočio se pred ulazom koji je prekrivala cerada sa mrežom. Osećao se nervozno. Svaki sekund činio se kao večnost, a osećaj je bio sve neprijatniji i neprijatniji. Konačno, smogao je snage i podigao ceradu koja je prekrivala ulaz i ušao:

-Erika, moram da pričam sa tobom…

Ostao je u čudu kada je unutar sobe, umesto Erike sreo jednu puniju sredovečnu ženu crne kose. Okrenula se prema njemu i pogledala ga pravo u oči. Imala je veliki kvrgav nos i suve ispucale usne. Oči su joj bile male, ali ih je, gledajući u njega, otvorila širom. Na glavi nosila je, umesto regularne medicinske marame, kapu sa crvenim krstom na sebi.

 

IV

 

Naredna tri dana nije dobro spavao, ali se viđao sa medicinskom sestrom, jako često. I Klaus ga je često posećivao, imali su jako duge razgovore zajedno. Klaus mu je pričao o onome što je viđao za vreme rata i kakvi su mu pacijenti sve dovođeni, što je činilo da se Hans samo još više zahvaljuje Bogu što je živ.

Treće noći pala je kiša. Pljusak kakav još nije video. Kapljice vode bile su krupne i hladne. Te je noći ležao i razmišljao o svemu. Kada najednom, začu glasne jauke. U šator preko puta, četvorica unesoše čoveka na nosilima. Bio je vezan za nosila, konstantno je pokušavao da se oslobodi. Bio je prekriven krvlju. Psovao je na Nemačkom, a glas se Hansu učinio jako poznatim.

-Volfgang! – uzviknuo je.

U tom se momentu setio da ni u jednom trenutku nije primetio da ga nema. Sveća u tom šatoru gorela je celu noć. Cele noći Volfgang je vikao od bolova, a sestre su se samo smenjivale na ulazu sa krvavim krpama i loncima sa vodom. Tek negde pred zoru sve je utihnulo. Iz šatora je izašao Klaus, mokar kao čep od znoja. Obrisao je čelo krpom i seo na klupu pored šatora. Zapalio je cigaru i uzdahnuo duboko. Hans se uplašio da je Volfgang mrtav. Ustao je iz kreveta i brzo navukao čizme. Otrčao je do Klausa.

-Klaus! Klaus! – vikao je – Molim te, reci mi jel to unutra Volfgang Endorf?

-Da, da jeste. A kako znaš?

-To mi je najbolji prijatelj. – uzrujano će Hans – Je li mu dobro? – promucao je.

-Za sad, ali nemamo ovde dovoljno sredstava da ga lečimo. Pogođen je nekoliko puta u stomak. Srećom rana je previjena a on bi  trebalo da se opravi uz pravilno lečenje. Nažalost to pravilno lečenje ne možemo mu dati ovde. Komandir mi je naredio da ga šaljemo nazad u Berlin. Imam tamo jednog prijatelja, jako iskusan lekar. Ali problem je, što nemam koga da ga vozi, a još manje imam čime. Svi kamioni su nam potrebni ovde.

-A šta je sa onim tamo? – reče Hans i pokaza na neki zeleni kamion sa malom prikolicom koji je stajao nedaleko od ulaza u kamp.

-To? – nasmeja se Klaus – To je neka Ruska krntija, nisu ih menjali još od prvog rata. Naši momci su je dovezli juče sa polja, iz sprdnje. Ali čak i da možemo da ga koristimo, nemam nekog ko će ga voziti.

-Ja ću. – reče Hans.

-Ti znaš da voziš kamion?

-Ne, ali za sve postoji prvi put. Mislim, koliko teško može biti?

-Ne znam Hans. – zamišljeno će Klaus – Moram da razgovaram sa komandirom.

-Mogu li da pričam sa Volfgangom?

-Bolje ne, iscrpljen je od sinoć i treba mu odmor. Dođi večeras. Večeras će i komandir biti tu, taman možeš i sa njim da porazgovaraš o toj tvojoj ideji.

-Da, bolje je tako.

-Idi, vrati se do kreveta, poslaću sestru da ti donese čaj.

-Uredu – reče on uzbuđeno zbog viđanja sa medicinskom sestrom.

Salutirao je Klausu i otišao do svog kreveta. Ako mu se ikada vrtelo previše emocija i misli po glavi to je bilo sada. Nema o čemu nije razmišljao. Bitka od pre nekoliko dana još uvek mu se pojavljivala u mislima presecajući sve dotadašnje misli kao oštar nož i upadajući u njih zadajući mu oštar bol u glavi. Razmišljao je o Volfgangu i o svojoj ideji da ga vozi nazad u Berlin. Razmišljao je o onoj devojci, koju bi morao da ostavi ovde ukoliko bi otišao. Razmišljao je o majci i sestri. Od silnih emocija nadirale su mu suze istovremeno sa smehom i besom. Ništa mu više nije imalo smisla. Sedeo je na krevetu sa šakom preko lica.

-Hans. – reče mu dobro poznati glas – Donela sam ti čaj. Doktor Klaus mi je rekao da te obiđem, kaže da si uzrujan.

-Da, hvala. Ma uredu je, samo sam malo izgubljen u mislima. Inače, setio sam se da te nikada nisam pitao za ime.

-Erika. Erika Gresler.

-Erika. – reče Hans mekim glasom – Tako lepo ime.

-Hvala – odgovori Erika sa osmehom – Čula sam da je gospodin Endorf tvoj prijatelj, zar ne?

-Gospodin. – odvrati on sarkastično uz osmeh – Da. Da on je moj prijatelj.

-Mogu pouzdano da ti kažem da je dobro, gospodin Klaus je jako dobar lekar, nemoj  se brinuti.

-Znam, ali ne mogu da se ne brinem. Život mog najboljeg prijatelja je o koncu.

-Sve će biti uredu.

-Nadam se da hoće.

Nastavili su priču do svitanja, kada su sunčevi zraci probijajući se kroz guste šume i kapljice rose na borovim iglicama obojili dotad crne predmete oko njih. Tog jutra nebo je bilo čistije. Vrlo malo oblaka bilo je na njemu, a čak i oni koji su bili tu bili su beli poput perja guske a izgledali su još za toliko mekši. Kada je Erika otišla, Hans je legao na krevet i izvadio svoj blokčić. Kada se osećao dobro on bi pisao pesme. Kratke pesmice koje je planirao da objavi nakon rata. Nikada ih nikome nije pokazao, bio je uplašen da se nikome neće svideti, ali on je lično uživao u njima. Voleo je da piše još od osnovne škole. Bio je zaljubljen u književnost i da nije izbio rat verovatno nikada ne bi postao vojnik. Ali njegov otac poginuo je u ratu, bila bi teška sramota  da i on nije odslužio vojsku i baš tada izbio je rat. Tako je i završio ovde. Mada ono što mu se događalo davalo mu je inspiraciju za pisanje. Iako nije voleo rat voleo je da piše hrabre junačke priče o vojnicima. Izgubio pojam o vremenu, izgubio se u pisanju i zaboravio na bilo šta što se oko njega dešava. Ležao je tako satima i pisao. Bilo mu je neverovatno kako vreme leti dok je on u drugom svetu, svetu priče u kome je prepušten svojoj mašti, u svetu u kome je samo njome ograničen. Iz zamišljenosti trznuo ga je zvuk sove u šumi. Odlučio je da prestane sa pisanjem i legne da spava. Bio je uzbuđen što će sutra videti Volfganga, ali ga je pomisao na to da bi komandir mogao da odbije da ga on odveze u Berlin, plašila. Te noći je konačno spavao normalno.

 

III

 

Sedela je za šivaćom mašinom i šila. Zatim je video sebe, kao dete, dotrčao je do nje i počeo je vući za haljinu. Ona je izvukla ono što je šila i razvila ga pred njim. U ruci je držala malo vojničko odelo:

 -Evo ga Hans, tvoje vojničko odelo. Bićeš ti majkin vojnik, bićeš hrabar i jak.

 Krv mu se sledila dok je slušao sebe kako govori:

-Da majko, obećavam.

 Probudio se naglo dreknuvši, a potom udario glavom od plafon. Znoj mu se lio niz čelo i slivao se do njegovih obraza, gubeći se u vratu prelazeći mu preko brade. Volfgang i njihov prijatelj iz sobe trznuli su se iz sna.

-Šta ti je!? – uzviknu Volfgang.

-Ništa – promucao je drhtavim glasom – Ružno sam sanjao.

Ovaj razgovor prekinula je glasna zviždaljka. To je bio znak za postrojavanje. Brzo su se spremili i izašli napolje, stavši u vrstu jedan do drugog. Strah se video i kod mnogih drugih vojnika, ali su to vešto prikrivali ozbiljnim namrštenim licima. Mada se on video u očima koje nisu mogli sakriti. Kod nekih je pak u očima goreo plamen nasilja i borbe. Takvi su sa ponosom stajali u redu i gledali u smrt ,sa osmehom, direktno u crne joj oči. Mitraljezi oko rova sada su imali po dva rukovaoca, jedan je pucao dok je drugi menjao municiju. Iza rova sakriveni žbunjem stajali su tenkovi ugašenih motora, sa desne strane na malom brdu, stajali su protiv-tenkovski topovi, a pred rovom na oko sto metara od njih čekali su Rusi, opet nešto što je Volfgang zvao dečija igra a Hans surova i sigurna smrt.

Najednom glasni dizel motori upalili su se, zbacili žbunastu kamuflažu, otkrivši time svoje moćne topove i krenuli napred. Prešavši preko za to predviđenih mostova, preko rova, oni nastaviše napred. Nedugo potom na njih je otvorena paljba mitraljezima, doduše ne efektivna protiv jakih tenkovskih oklopa. Komandir je dao znak i trupe su krenule iza tenkova u kolonama. Bilo je dvadeset tenkova, samim tim i dvadeset kolona, a u svakoj od njih po osam ljudi. To je bio prvi talas. Hans je bio tu, ali Volfgang nije bio s njim. Lagano se kretao iza tenka. Držao je pušku toliko čvrsto da su mu prsti utrnuli, nije mogao da je pusti i da je hteo. Najednom kroz vazduh se čuo zvižduk, nalik sireni samo piskutavije. Nekoliko sekundi kasnije, čula se glasna eksplozija. Jedan od tenkova sa leve strane, buknuo je kao oganj uz veliki prasak. Kupola mu je poletela nekoliko metara u vis i srušila se na zemlju uz prasak. Od siline eksplozije svi vojnici oko tenka razneti su u komadiće. Tenkovi stadoše, a potom otvoriše vatru u pravcu iz kog je došla granata. Bilo je predaleko da bi se videlo šta je. Zatim, opet zvižduk, ovaj put iz zviždaljke. To je bio znak za juriš. Najednom, svi se raziđoše na sve strane i potrčaše prema neprijateljskom rovu. Hans je i dalje bio uplašen. I dalje je čvrsto držao svoju pušku u kojoj su se otisnuli njegovi prsti. Nagnuo se na tenk i skliznuo niz njega tresući se. Najednom komandir je dotrčao do njega podigao ga sa zemlje grubo i gurnuo ga napred. Stisnuo je zube i naglo krenuo da trči prema neprijateljskom rovu. Znoj mu se sledio, što od hladnog ruskog vazduha, što od straha. Noge su ga nosile napred ali on ih nije kontrolisao. Uskočio je u rov, zatvorio oči i otvorio žestoku paljbu. Kada je otvorio oči ispred sebe video je mrtva tela, koja, doduše, nije on ubio. Prestravljen prizorom pred njim, sa glavom punom misli o svemu i ni o čemu u isto vreme krenuo je napred kroz rov. Koračao je polako, drhtavim hodom gazio je po blatnjavom rovu punom mrtvih tela. I dalje nije puštao pušku koja je, činilo se, sada bila zavarena za njegove ruke. Hladan znoj slivao mu se niz lice dok je skretao u jedan od hodnika rova. Oko njega bila je silna buka, glasovi, vrisci i povici, čuli su se iz svih pravaca, ali mu se činilo kao da je u rovu potpuno sam. Nastavio je napred. Najednom čuo je zvuk koraka u blatu. Činilo se kao da dolazi od svuda, ali niko se nije pojavljivao. Koraci su se ubrzali a zajedno sa njima i Hansovi otkucaji srca, dok u jednom trenutku nije osetio oštar bol u potiljku. Srušio se na zemlju ošamućen. Pred očima mu je sve bilo mutno. Brzo se okrenuo i odbranio se od sledećeg udarca kundakom puške, uhvativši je i zaustavivši. Odgurnuo je pušku na stranu, koja je ispala nosiocu i pala u blato. Najednom, Hans je u sebi osećao bes, želju za osvetom.

-Da li je to taj osećaj o kojem je Volfgang pričao? – mislio je.

Odupreo se od zemlju i nogom odgurnuo napadača, koji se zateturao unazad i pao na drugu stranu rova, udarivši glavu od zemljani zid. Obojica sada ošamućeni sedeli su na krajevima rova. Hans je protresao glavu i malo došao sebi. Širio je oči pokušavajući da povrati fokus u vidu zamućenom od udarca. Kada je konačno došao sebi i shvatio gde se nalazi, ispred sebe je ugledao čoveka od oko četrdeset godina u zelenoj uniformi. Imao je crnu, gustu, dugačku bradu i brkove. Na glavi nosio je čudnu kupastu kapu sa crvenom komunističkom petokrakom. Rus je pokušavao da izvadi pištolj iz futrole konstantno psujući, dok je Hans polako ustajao i vadio nož, još uvek nošen onim čudnim osećajem snage. Približio se neprijatelju i stao mu na grudi, izbivši mu vazduh. Ovaj se brzo uhvati Hansu za nogu pokušavajući da je odigne od sebe. Hans se nadvio nad njim preteći držeći nož u ruci. Polako ga je približio njegovom vratu i počeo ga okretati, napravio mu je ranu u podbratku, koja je počela da krvari. Rus je viknuo od bola i naglo se uhvatio za vrat, čime je samo još više pogurao Hansov nož i probio sam sebi grlo. Vrisnuo je glasno, što je nateralo Hansa da se osvesti. Protresao je glavom i odjednom njegov osećaj snage nestao je u potpunosti. Pao je na leđa i odaljio se od Rusa, koji je se u agoniji valjao po blatu. Hans, u neverici šta se desilo, pokrio je lice rukama i skupio se u ćošku rova. Nakon par trenutaka, Rus konačno ispusti zadnji dah. Hans je ustao i u teroru gledao telo. Tresao se od straha, a svaki osećaj snage koji je dotad imao sada se spustio u noge koje su ga jedva držale. Drhteći podigao je ruke uprljane krvlju i blatom. Do tog trenutka nije primetio da je sve utihnulo, artiljerijske granate prestale su da padaju, a topovi i puške prekinuli su paljbu. Popeo se napolje iz rova, da bi pronašao oko sebe prizor od kog bi se prestravio i najtvrdokorniji patolog. Oko njega ležale su hiljade, ako ne i  desetine hiljada leševa, svi ukaljani blatom i obliveni krvlju. Trava je od zelene biljke, postala mešavina blata i krvi i poprimila prljavo crvenu boju. Osvrnuo se oko sebe, ali gde god je pogledao video je isti prizor. Činilo se kao da nikoga sem njega nije bilo. Zaleđen prizorom, stajao je u sred polja. Kad je čuo zvuk motora uplašeno se bacio na zemlju, misleći da je to neko neprijateljsko vozilo. Kada se vozilo približilo, shvatio je da je to bolnički kamion. Naglo je skočio i potrčao ka njima, konstantno se saplićući o leševe. Došavši do kamiona srušio se na zemlju a onda se okrenuo na leđa i promuklim, šuštavim, polumrtvim glasom promucao je:

-Svi, svi su mrtvi, svi oni!

-Brzo, unesite ga u kamion! – uzviknu jedan od njih.

Dva lekara su ga podigla sa zemlje i pomogli su mu da uđe u kamion. Sedeo je u kamionu na hladnoj drvenoj dasci. Ljuljao se napred nazad kao one dečije igračke sa zaobljenim dnom, konstantno trljajući ramena i bicepse šakama pokušavajući da se ugreje. Lekar mu je doneo ćebe i prekrio ga preko leđa. I dalje klativši se i tresući se od terora koji je preživeo razmišljao, je šta mu se desilo. Užas koji je doživeo urezao mu se u sećanje, osećaj koji je iskusio gadio mu se više nego išta drugo. Trenutak u kom je bio spreman da čoveku oduzme život i da se pritom oseća dobro zbog toga, naterao ga je da se duboko zamisli. Šta ako je Hitler upravu? Da li je to taj Arijevski duh koji svaki Nemac ima? Odbijao je da prizna, prezirao je sebe zbog toga, ali slika koju je doživeo ugravirala mu se direktno u mozak. Najednom dvojica u vojnim uniformama dođoše i podigoše polu-otvor prikolice na kamionu. Začuo je glasove iza sebe, izvan kamiona.

-Nema ovde ničega. Onaj klinac je bio upravu. Mrtvi su, svi do jednog.

Hans se prenerazio. Naslonio se na zid kamiona, koji se od paljenja motora zatrese i naglo se cimnu napred. Pogledao je još jednom napolje u nepregledno polje leševa koji su plivali u blatu. Sivo nebo koje se nadvijalo nad njima i tamni oblaci koji su se u daljini prikazivali, lagano približavajući se pretili su kišom. Zadrhtao je od zime i stegnuo ćebe oko sebe. Kamion se ljuljao u blatu konstantno poskakujući od rupa i džombi. Hans je i dalje sedeo i smrzavao se, razmišljajući: Zašto ja? Zašto je Bog pored hiljada drugih ostavio samo njega?

Kada su stigli u kamp ispred njega bio je šator sa krevetima na rasklapanje. Lekari i sestre brinuli su se o ranjenicima. Teror koji je preživeo sada se činio kao ništa u poređenju sa prizorom koji je sada bio ispred njega. Stotine ljudi koji leže bez ruku, nogu očiju, sa raznetim licima, spaljeni i osakaćeni, polumrtvi i mrtvi. On je zahvaljivao Bogu što ga je spasio, ali sada su ispred njega bili ljudi koji proklinju Boga što su živi, jer se sada muče u patnji i bolu. Ona  dvojica u uniformama dođoše opet i otvoriše kamion, a mladi doktor uđe unutra i pomognu Hansu da izađe.

-Čuo sam da ste jedini preživeli. – reče doktor.

-Molim? - promuca Hans – A, da da. Nisam ni ja siguran zašto, ali jesam, mada sad kada vidim ove ljude koji su živi kao ja ali bi voleli da su mrtvi, svakako sam zahvalan Bogu.

-Težak je rat, a oni su dobrovoljno njega prihvatili u trenutku kad su pristupili u vojsku. Evo mene, ja nikad nisam bio vojnik, čak ni vojni lekar ali dovukli su me iz Berlina ovde da gledam ove strahote svaki dan. Ne biste poverovali u kakvim uslovima radimo. Instrumente improvizujemo, nemamo ništa što nam je potrebno. Nemamo anestezije, te moramo da napijamo pacijente, a skoro smo ostali i bez alkohola, te za manje bolne stvari im stavimo krpu u usta.

-Užasno – prenerazio se Hans – Zar nije postojao neki budžet za medicinsko osoblje i instrumente?

-Jeste, ali baš je tako, postojao. Sve je otišlo u naoružanje, u razvoj tenkova i topova. Ispostavilo se da su Rusi ipak malo tvrđi nego što je firer zamišljao.

-Rekao sam da je ovo glupost još odavno, Rusija je najmanja stvar koja nam je sad trebala.

-Slažem se. Evo ga tvoj krevet, sestra će doći uskoro da te pregleda. Reći ću joj da ti skuva i čaj. Inače, ja sam Klaus, Klaus Abel.

-Hans Dreiling. – reče Hans pruživši ruku.

Seo je na krevet i prebacio ono ćebe preko sebe a zatim legao i pokrio se i drugim ćebetom koje je bilo na krevetu. Konačno se malo ugrejao. I dalje nije ništa razumeo, bio je izgubljen u vremenu i prostoru. Mada mu je bilo drago što je upoznao nekog ko deli mišljenje sa njim oko rata, ali i dalje nije mogao da se pribere nakon borbe. Scenario koji mu se dogodio ponavljao mu se u glavi i svaki put kada bi došao do trenutka u kom ubija onog Rusa trznuo bi se i poskočio u krevetu. Nakon nekog vremena lepa mlada plavokosa devojka u medicinskoj uniformi, donela mu je čaj u malom limenom lončetu.

-Moraću da Vas zamolim da ustanete – izgovorila je tihim mekim glasom pognuvši glavu na dole.

-Da, naravno. – odgovori Hans – I molim te nemoj da mi persiraš.

-Izvinite – reče devojka postiđeno – neće se ponoviti.

-Teško da neće – nasmeja se Hans – kad si to opet uradila.

-Izvini, ali ovde ima puno oficira i kapetana koji insistiraju da im se persira, sada je to već postala stvar navike. – odgovori ona.

-Razumem te, ali ako pred nekim ne moraš to da radiš, to je preda mnom.

-Hvala. – odgovori ona uz kikot – Sada moraš skinuti gornji deo uniforme, moram da ti poslušam pluća i da proverim imaš li neku ranu.

-Uredu – reče on i poče skidati sa sebe uniformu.

Devojci sad beše neprijatno mada ni Hansu nije bilo ništa manje. Neprijatnost sad već postade veća, dok se ona približila i opipavala mu ruke i leđa, tražeći bolna mesta. Ceo prizor izgledao bi jako upitno nekome ko bi gledao sa strane.

Nakon svega Hans se opet obuče i reče joj:

-Pa, je li sve uredu?

-Da, definitivno – odgovori ona iznenađeno – ti si prvi koji se vratio iz borbe bez ikakve povrede.

-Izgleda da me je Bog danas pogledao.

-Izgleda da jeste. – nasmeja se – Idem sad, ima još mnogo pacijenata ovde.

-Da, naravno. Bilo mi je drago upoznati te.

-I meni je.

Ona se okrete i ode, a on ostade da mašta o njenoj plavoj kosi i očima boje azurnog mora i anđeoskoj lepoti. Zanemeo je nakon svega, bitka koja mu se dotad vrtela po glavi izbledela je pod olovkom ljubavi koja je sada u njegovoj glavi ucrtavala lice devojke. U tom se momentu setio da je nije pitao za ime. Seo je na krevet sa osmehom. Odjednom mu više nije bilo hladno. Uzeo je svoj ranac i iz njega izvadio olovku i parče papira. Te je noći pisao pismo majci. Pričao joj je o ratu, o putovanju do Rusije, o Volfgangu i o komandiru. Pričao joj je o onome što je preživeo i o bici koju je vodio. Mada ništa od ovoga mu više nije bilo važnije od devojke koju je upoznao, o njoj je napisao tri puta više nego o svemu ostalom, iako je poznaje svega nekoliko minuta. Kada je završio, presavio je pismo i voskom iz sveće ga zapečatio. Legao je u krevet pokrivši se, pokušavao je da zaspi ali san mu nije išao na oči. Te se noći prevrtao po krevetu, izmešane emocije remetile su mu san.

 

 

II

 

Išli su nekim seoskim zemljanim putem, koji je usled jesenje kiše postao blato, ali niko nije stajao. Vojnici su se saplitali, klizali i padali u blatu, ali bi ubrzo potom ustajali i nastavljali da marširaju. Nije ih pokretao ni Hitler, ni arijevski duh, pokretao ih je strah. Ko stane ili ne ustane kad padne bivao je upucan na licu mesta. Arijevci su jaki, oni ne odustaju. Hans je bio silno umoran, ali opet nije mu padalo na pamet da stane, niko sebi ne želi smrt. To je ono čemu se Hitler nadao, mada je bilo i onih koji bi se ubijali u toku noći, ili bi teatralno iskočili iz kolone i počeli da psuju sve redom, a onda bi se upucali u glavu. Što su bili bliži Rusiji takvih je sve više bilo. Strah nije bio najbolji pokretač, jer očajni ljudi povlače očajničke mere. Jesenje vreme Poljske nimalo nije pomoglo, sitna kiša lagano je natapala njihove uniforme, koje su zbog vode postajale sve teže. Činilo se kao da je sa svakim vojnikom koji je umro, kiša postajala sve jača, kao da je samo nebo oplakivalo svakog vojnika pojedinačno.

Volfgang i dalje nije gubio volju, marširao je odlučno i usmereno, mada se dosta uozbiljio. Nekoliko dana nije pričao ni jedan vic, što je ozbiljno zabrinjavalo Hansa, kojem ovaj sumorni marš po kiši nimalo nije pomagao sa nostalgijom i strahom od Rusije. Um mu je bio bled kao kišno nebo, a svaka pomisao na nešto drugo sem proklete kiše bila je da li su oni vojnici bili upravu. Da li je ovo pakao, a jedini izlaz je smrt? A gde bi otišao posle toga, u Raj? Da li je Bog zaista na njihovoj strani i da li je ovo sve zaista vredno toga?

Noću, dok bi kiša i dalje rominjala napolju, budan je ležao u šatoru i nastavio bi misli koje su ga mučile. I da je mogao da zaspi, ovo grozno vreme mu to ne bi dopustilo. Hladan jesenji vazduh, vetar koji je nosio hladnu kišu ponekad se pretvarao u pravi monsun i nosio unaokolo lagane kapi kiše i pretvarao ih u male šrapnele koji su ga usecali u kožu.

Nakon devet dana konstantne kiše, sam Bog se konačno smilovao i zrak sunca razbio je procep u oblacima obasjavši mokra iznurena vojnička lica, prepuna ožiljaka patnje. Sa dolaskom sunca, promenilo se i raspoloženje među četom, Volfgang je opet pričao viceve, a svi su ponovo počeli da se kreću sa više snage i volje, svi sem Hansa. Naredne tri nedelje putovali su dok nisu stigli do rova sada već negde u Rusiji. Osećaj koji ih je prožimao bio je hladan kao i njihova srca. Išli su postrojeni jedan iza drugog u rov koji se sve više sužavao i išao sve dublje u zemlju. Hodali su činilo se u nedogled dok na kraju nisu stigli do manjeg proširenja. Rov je postao plići ali su ga ograđivale vreće sa peskom i na svaka četiri metra po jedan mitraljez. Vladala je teška tišina, a vojnici koji su tu već bili, sedeli su na džakovima i posmatrali ih dok su prolazili. Konačno, ko zna koliko sad već u rovu, stali su i komandir je izdao naredbu za raspakivanje. Dobijali su sobe u rovu. Male rupe izbušene u zemlji jedva dovoljne za jednu osobu a tu su spavali njih četvorica. Volfgang i Hans su se pridružili dvojici koji su tu bili već duže vreme.

-Vau, pa ovo je ceo apartman - Reče Hans sarkastično, konstantno udarajući glavom o plafon pokušavajući da se provuče.

-Ne navikavaj se, sutra je juriš. Ovde ste samo preko noći. - reče momak s kojim su delili apartman.

-Molim? – zamuca Hans.

-Da, sutra ćemo udariti na Ruse. Obaveštajna služba javlja da su njihove čete zapele na putu iz Moskve. Prvo udara tenkovski bataljon a za njim idemo mi dok se ne probijemo do rova, a onda počinje klanica.

-Razbucaćemo Ruse, neće znati šta ih je snašlo! – uzviknu Volfgang.

Hans se nasmejao lažno, duboko unutra kosti su mu drhtale od straha. Naravno nije smeo to izneti, znao je da bi završio sa životom i pre sutrašnjeg napada. Do kraja dana ostao je tih, zarobljen u sopstvenim mislima. Prošao je kroz sto i jedan scenario bitke i ni u jednom sebe nije mogao da zamisli živim. Često je pomišljao o bekstvu, ali znao je da ako iskoči na Rusku stranu, ubiće ga Rusi, a ako iskoči na drugu stranu ubiće ga saveznici. Dakle o bekstvu nije bilo ni pomisli, ali ga je osećaj straha i dalje prožimao. Kada je noć pala, nije mogao da zaspi. Strah je nešto neverovatno, on je u stanju da toliko izmeni čoveka i da njegove misli okrene u crno u roku od sekunde. Kada je napokon sklopio oči sanjao je svoju majku.

 

 

Do pakla i nazad

 

  Kakva je to vojska u kojoj brat puca na brata.

 

 

I DEO

 

I

 

Zraci podnevnog Sunca obasjavali su žitna polja, dajući im onu finu, zlatnu boju. Lagani vetar njihao je žito u stranu, čineći da njihove stabljike igraju u ritmu vetra.

Volfgang se smejao nekoj svojoj šali koju je maločas rekao, mada je njegov smeh bio smešniji od same šale. Hans je odmahnuo glavom zatvorenih očiju i vratio smoreni pogled napred.

-A znao sam. Od tebe čovek ništa pametno da čuje stvarno. – reče on.

-Ma daj Hans, koji ti je? Kako smo krenuli od Berlina, smeješ se moji forama, sad kad smo stigli do Poljske, odjednom si ozbiljan.

-Ne znam jesi li primetio, ali mi ovde ratujemo! Ovo nije izlet Volfgang!

Udarivši ga po leđima Volfgang je pokušavao da ga uteši:

-Hans, daj opusti se malo. Pa dobro je krenulo. Francuska i Poljska pali su očas posla, koliko loša može biti Rusija?

-Pa do Rusije nam treba dosta, prvo treba preći preko Poljske i doći do tamo. Ako naravno ne izginemo u međuvremenu.

-Ne znam za tebe ali ja planiram da se vratim kući, sinovi me čekaju da ih vodim na pecanje. Nema komuniste koji će me zaustaviti.

-Ne znam, ne sviđa mi se ovo. Zar nije dosta ratovanja sa Francuskom i Britanijom na zapadu? Samo nam još i Rusija fali!

-O vidi ga molim te, ratni strateg. – reče paleći cigaru – De idi reci to onom našem umetniku.

-Umetniku? Misliš na Hitlera?

-Ne nego na mog deda Sebastijana! Naravno da mislim na njega!

-Ali kako misliš umetnika?

-Pa lepo, on je bio slikar znaš?

-E dobro moram priznati. Sad me stvarno jesi nasmejao.

Volfgang iznervirano izvadi cigaru iz usta:

-Ne zezam se.

Hans je svim silama pokušavao da suzdrži smeh.

Odjednom, sa početka kolone čuo se mračan i grub glas njihovog ogorčenog komandira:

-Četa stoj! Ovde noćimo. Nameštajte kamp!

Njih dvojica stadoše se raspakivati. Volfgang spusti torbu na zemlju i poče iz nje vaditi potrepštine. Podigao je pogled ka Hansu i osmotrio prijatelja. Velika uzrujanost grdila je Hansovo lice. Nije bio siguran šta da učini po tom pitanju, nikada nije dobro razumeo emocije.

-Šta je sad? – prozborio je nakon par trenutaka ćutanja.

-Molim? – odgovori Hans.

-Čemu snuždeno lice?

Hans malo poćuta, oborio je glavu i pokunjeno gledao u zemlju. Imao je mešavinu zbunjenosti i neprijatnosti.

-Majka. Poslala mi je pismo juče. – napokon je progovorio – Bolesna je Volfgang. A sestra... – mali  blagi osmeh iscurio mu je na ivici usne. – Upisala  je medicinsku školu u Berlinu. Biće medicinska sestra. Ja ne želim da budem ovde, ja nemam snage za ovo. – Tanka, nevina suza krenula je iz njegovog oka i spuštala se niz njegovo mlado bledo belo lice. Nije hteo da pokazuje slabost pred Volfgangom te je brzo obrisao suzu sa lica i nastavio svojim poslom.

Volfgang je i dalje ostao zbunjen. Još emocija koje nije razumeo. Smatrao je Hansovu brigu nepotrebnom i njegovo plakanje izuzetno neprofesionalnim. Pak, shvatao je da nisu svi isti. Prihvatao je činjenicu da drugi ljudi razmišljaju drugačije. Izvadio je ceradu za šator i bacio je na zemlju. Seo je na nju i spustio ruke na kolena.

-Snaga je nešto što ti je kao Nemcu obećano po rođenju. Imaćeš snage kada ti bude bila potrebna. – iznenadio je sebe dubokoumnošću, nije znao da je sposoban za to. Osećao se ponosno kada je video da je Hans nešto raspoloženiji no što je bio.

Iz centra logora, čuo se dobro poznati drndavi glas njihovog komandira:

-Idemo gospodo, večera! Uživajte, može da vam bude poslednja!

-Kako ohrabrujuće! - Reče Hans sarkastičnim i pomalo drhtavim glasom.

Nakon večere, vratili su se nazad u šator:

-Neverovatno, i ovo je trebalo da bude uživanje. - Kukao je Hans dok su se vraćali prema šatoru.

-Ne kukaj. Moj deda mi je pričao, da su u prvom ratu skidali kaiševe i jeli ih!

-Znaš koliko me briga šta je tvoj deda jeo, zanima me samo šta ću ja da jedem.

Te noći Hans je prvi put sanjao od početka rata, mada ujutru nije mogao da se seti šta. Hladan noćni vazduh celu noć mu je strujao preko lica, otežavajući mu još više, već neverovatno tešku situaciju. Često je razmišljao o bekstvu, ali to bi bilo dezerterstvo. Streljali bi ga kao dezertera. Nije takvu sramotu mogao dopustiti sebi niti svojoj porodici, a to bi takođe bila uvreda na celu naciju. Čvrsto je zatvarao oči pokušavajući da uhvati koji minut sna, ali bezuspešno. Um mu je bio okupiran budućnošću, šta će se desiti kad stignu u Rusiju. Oni su strašni. Čuo je svakakve priče koje nimalo nisu pomagale u ovom trenutku. Neverovatno je to, kako ljudski um može da se seti nečega što mu nimalo ne pomaže i to baš u najgorem mogućem trenutku. Pred samu zoru konačno je uspeo da uhvati dašak sna, ali njegov predah ubrzo je prekinuo jak, oštar glas koji je dopirao izvan šatora.

-Čuvaj! Čuvaj! Tenk prolazi! – vikao je neki muškarac

Hans otvori oči i besno se podiže. Uvidevši da je sam u šatoru, brzo je ustao i uredio se, a potom izašao da traži Volfganga. Zatekao ga je kako naslonjen na drvo stoji i puši svoju cigaru. Narednička kapa mu je po običaju bila uredno nameštena na glavi. Njegove plave oči sijale su na zracima jutarnjeg sunca. Bio je zagledan u daljinu, u nepregledno prostranstvo preko brda. U tom trenutku pored njih prođe još jedan tenk.

-Šta se deru ovi!? - Upita Hans nervoznim i neispavanim glasom.

-Opusti se, samo naš tenkovski bataljon. – odgovori Volfgang smireno, gotovo nezainteresovano za pitanje. Bio je previše duboko u mislima da bi se na pitanje obazirao više no što je to čista pristojnost davanja odgovora zahtevala.

-Dođavola i oni više. Mrzim te likove. Sede u konzervi sa puškom i misle da su Bog svemoćni.

-Pa vidi ko nam je to džangrizav ujutro? – konačno se vratio iz svojih misli u realnost i uključio se u razgovor.

-Nisam džangrizav samo se nisam naspavao.

-Pa bojim se da ti je vreme za spavanje prošlo. Eno viču nas za doručak.

Promrmljao je nešto sebi u bradu, ali Volfgang je već krenuo pa ga nije ni čuo. Hans je hitro krenuo za njim. Iz nekog razloga od sinoć nije hteo da se razdvoji od njega. Stigli su do reda za čekanje, ništa drugačijeg od onog u školskim kantinama. Gomila umornih i isto obučenih muškaraca čekala je u redu da dobije hranu, koja po običaju nije bila ništa skupo već nešto što je bilo jestivo a opet jeftino, a s obzirom na lagano padanje Nemačke u bankrot, odgovaralo bi im i  da je potpuno besplatno.

-Hej Oto! – viknu Volfgang izdižući se iznad grupe da bi video čoveka kog je zvao.

-Šta je!? – sa početka kolone odvratio je dubok muški glas.

-Šta nam je na jelovniku danas?

-Kobasica i hleb!

-Vau, pa to je ceo repertoar. Kako velik izbor. Šta ćeš ti uzeti Hans? Ja ću isto što i ti!

Hans je pokušao da se ne nasmeje, ali ipak mu je ivica usne zaigrala.

-Pa dobro, barem je u pitanju Nemačka kobasica, da je samo tu još i neko pivo, uh! E ovako, kad se vratimo u Berlin častim te pivom. – on udari Hansa po ramenu u nadi da će ga još malo razveseliti.

Hans se samo povukao u stranu i nastavio sa džangrizanjem:

-Misliš ako se vratimo.

-Jao Hans opet ti i tvoje mračne misli. Zar nisi čuo vesti? Naše trupe upale su jutros u Rusiju. Staljin je poludeo. – govorio je kroz osmeh - Rusi su pukli!

-Nije li to divno, sad je i Rusija zvanično u ovom paklu. Kažem ti Volfgang, ovo neće na dobro da se završi.

Razgovor prekinu poznati prgavi glas:

-Četa! Pakujte se krećemo!

-Šta zar već!? – uzviknu Hans.

-Pa da, tenkovski bataljon nas je stigao, a trebalo bi da su tri dana iza nas. – odgovori Volfgang i na brzinu pojede onu kobasicu. Izvadio je iz torbe krpu i ostatak hleba umotao u nju, a zatim je vratio u torbu.

-Pa, idemo li? – reče Volfgang.

-Da li je zaista moguće da nas je tenkovski bataljon već stigao? Nismo valjda toliko usporili?

-Ne znam, ali ja vala neću da budem streljan za neposlušnost.

-Pa neću ni ja, - kroz zevanje reče - ali mogli bi nas pustiti bar još sat.

On sede na zemlju leđima naslonjen na drvo i u roku od sekunde zaspa.

-Hans! – uzviknu Volfgang.

Hans samo malo zahrka, ali nije odgovarao niti reagovao na Volfganga. U tom trenutku već jako iznerviran Volfgang dreknu iz petnih žila:

-Hans!

Ovaj se trznu iz sna i skoči na noge kao mačka. Unezvereno je gledao oko sebe, kao da je u momentu zaboravio gde se nalazi.

-Šta...ko? Jesu Rusi tu!?

-Da i ako ne digneš svoje lenjo dupe i ne pomogneš mi da podignem ovaj šator ima da im odam tvoju poziciju.

Prestravljeno je pogledao u Volfganga a onda u šator, pa još jednom oko sebe i onda protrljavši oči nervozno rekao:

-Šta!? Ne ne, dobro je evo me idem.

-Tako te volim, ajde hvataj drugu stranu. – reče Volfgang uhvativši kočiće pobodene u zemlju da drže šator.

Spakovavši šator, pridružili su se koloni i nastavili marš u nešto što je Volfgang zvao izlet do Moskve, a Hans sigurna smrt.  

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.