Do pakla i nazad

 

  Kakva je to vojska u kojoj brat puca na brata.

 

 

I DEO

 

I

 

Zraci podnevnog Sunca obasjavali su žitna polja, dajući im onu finu, zlatnu boju. Lagani vetar njihao je žito u stranu, čineći da njihove stabljike igraju u ritmu vetra.

Volfgang se smejao nekoj svojoj šali koju je maločas rekao, mada je njegov smeh bio smešniji od same šale. Hans je odmahnuo glavom zatvorenih očiju i vratio smoreni pogled napred.

-A znao sam. Od tebe čovek ništa pametno da čuje stvarno. – reče on.

-Ma daj Hans, koji ti je? Kako smo krenuli od Berlina, smeješ se moji forama, sad kad smo stigli do Poljske, odjednom si ozbiljan.

-Ne znam jesi li primetio, ali mi ovde ratujemo! Ovo nije izlet Volfgang!

Udarivši ga po leđima Volfgang je pokušavao da ga uteši:

-Hans, daj opusti se malo. Pa dobro je krenulo. Francuska i Poljska pali su očas posla, koliko loša može biti Rusija?

-Pa do Rusije nam treba dosta, prvo treba preći preko Poljske i doći do tamo. Ako naravno ne izginemo u međuvremenu.

-Ne znam za tebe ali ja planiram da se vratim kući, sinovi me čekaju da ih vodim na pecanje. Nema komuniste koji će me zaustaviti.

-Ne znam, ne sviđa mi se ovo. Zar nije dosta ratovanja sa Francuskom i Britanijom na zapadu? Samo nam još i Rusija fali!

-O vidi ga molim te, ratni strateg. – reče paleći cigaru – De idi reci to onom našem umetniku.

-Umetniku? Misliš na Hitlera?

-Ne nego na mog deda Sebastijana! Naravno da mislim na njega!

-Ali kako misliš umetnika?

-Pa lepo, on je bio slikar znaš?

-E dobro moram priznati. Sad me stvarno jesi nasmejao.

Volfgang iznervirano izvadi cigaru iz usta:

-Ne zezam se.

Hans je svim silama pokušavao da suzdrži smeh.

Odjednom, sa početka kolone čuo se mračan i grub glas njihovog ogorčenog komandira:

-Četa stoj! Ovde noćimo. Nameštajte kamp!

Njih dvojica stadoše se raspakivati. Volfgang spusti torbu na zemlju i poče iz nje vaditi potrepštine. Podigao je pogled ka Hansu i osmotrio prijatelja. Velika uzrujanost grdila je Hansovo lice. Nije bio siguran šta da učini po tom pitanju, nikada nije dobro razumeo emocije.

-Šta je sad? – prozborio je nakon par trenutaka ćutanja.

-Molim? – odgovori Hans.

-Čemu snuždeno lice?

Hans malo poćuta, oborio je glavu i pokunjeno gledao u zemlju. Imao je mešavinu zbunjenosti i neprijatnosti.

-Majka. Poslala mi je pismo juče. – napokon je progovorio – Bolesna je Volfgang. A sestra... – mali  blagi osmeh iscurio mu je na ivici usne. – Upisala  je medicinsku školu u Berlinu. Biće medicinska sestra. Ja ne želim da budem ovde, ja nemam snage za ovo. – Tanka, nevina suza krenula je iz njegovog oka i spuštala se niz njegovo mlado bledo belo lice. Nije hteo da pokazuje slabost pred Volfgangom te je brzo obrisao suzu sa lica i nastavio svojim poslom.

Volfgang je i dalje ostao zbunjen. Još emocija koje nije razumeo. Smatrao je Hansovu brigu nepotrebnom i njegovo plakanje izuzetno neprofesionalnim. Pak, shvatao je da nisu svi isti. Prihvatao je činjenicu da drugi ljudi razmišljaju drugačije. Izvadio je ceradu za šator i bacio je na zemlju. Seo je na nju i spustio ruke na kolena.

-Snaga je nešto što ti je kao Nemcu obećano po rođenju. Imaćeš snage kada ti bude bila potrebna. – iznenadio je sebe dubokoumnošću, nije znao da je sposoban za to. Osećao se ponosno kada je video da je Hans nešto raspoloženiji no što je bio.

Iz centra logora, čuo se dobro poznati drndavi glas njihovog komandira:

-Idemo gospodo, večera! Uživajte, može da vam bude poslednja!

-Kako ohrabrujuće! - Reče Hans sarkastičnim i pomalo drhtavim glasom.

Nakon večere, vratili su se nazad u šator:

-Neverovatno, i ovo je trebalo da bude uživanje. - Kukao je Hans dok su se vraćali prema šatoru.

-Ne kukaj. Moj deda mi je pričao, da su u prvom ratu skidali kaiševe i jeli ih!

-Znaš koliko me briga šta je tvoj deda jeo, zanima me samo šta ću ja da jedem.

Te noći Hans je prvi put sanjao od početka rata, mada ujutru nije mogao da se seti šta. Hladan noćni vazduh celu noć mu je strujao preko lica, otežavajući mu još više, već neverovatno tešku situaciju. Često je razmišljao o bekstvu, ali to bi bilo dezerterstvo. Streljali bi ga kao dezertera. Nije takvu sramotu mogao dopustiti sebi niti svojoj porodici, a to bi takođe bila uvreda na celu naciju. Čvrsto je zatvarao oči pokušavajući da uhvati koji minut sna, ali bezuspešno. Um mu je bio okupiran budućnošću, šta će se desiti kad stignu u Rusiju. Oni su strašni. Čuo je svakakve priče koje nimalo nisu pomagale u ovom trenutku. Neverovatno je to, kako ljudski um može da se seti nečega što mu nimalo ne pomaže i to baš u najgorem mogućem trenutku. Pred samu zoru konačno je uspeo da uhvati dašak sna, ali njegov predah ubrzo je prekinuo jak, oštar glas koji je dopirao izvan šatora.

-Čuvaj! Čuvaj! Tenk prolazi! – vikao je neki muškarac

Hans otvori oči i besno se podiže. Uvidevši da je sam u šatoru, brzo je ustao i uredio se, a potom izašao da traži Volfganga. Zatekao ga je kako naslonjen na drvo stoji i puši svoju cigaru. Narednička kapa mu je po običaju bila uredno nameštena na glavi. Njegove plave oči sijale su na zracima jutarnjeg sunca. Bio je zagledan u daljinu, u nepregledno prostranstvo preko brda. U tom trenutku pored njih prođe još jedan tenk.

-Šta se deru ovi!? - Upita Hans nervoznim i neispavanim glasom.

-Opusti se, samo naš tenkovski bataljon. – odgovori Volfgang smireno, gotovo nezainteresovano za pitanje. Bio je previše duboko u mislima da bi se na pitanje obazirao više no što je to čista pristojnost davanja odgovora zahtevala.

-Dođavola i oni više. Mrzim te likove. Sede u konzervi sa puškom i misle da su Bog svemoćni.

-Pa vidi ko nam je to džangrizav ujutro? – konačno se vratio iz svojih misli u realnost i uključio se u razgovor.

-Nisam džangrizav samo se nisam naspavao.

-Pa bojim se da ti je vreme za spavanje prošlo. Eno viču nas za doručak.

Promrmljao je nešto sebi u bradu, ali Volfgang je već krenuo pa ga nije ni čuo. Hans je hitro krenuo za njim. Iz nekog razloga od sinoć nije hteo da se razdvoji od njega. Stigli su do reda za čekanje, ništa drugačijeg od onog u školskim kantinama. Gomila umornih i isto obučenih muškaraca čekala je u redu da dobije hranu, koja po običaju nije bila ništa skupo već nešto što je bilo jestivo a opet jeftino, a s obzirom na lagano padanje Nemačke u bankrot, odgovaralo bi im i  da je potpuno besplatno.

-Hej Oto! – viknu Volfgang izdižući se iznad grupe da bi video čoveka kog je zvao.

-Šta je!? – sa početka kolone odvratio je dubok muški glas.

-Šta nam je na jelovniku danas?

-Kobasica i hleb!

-Vau, pa to je ceo repertoar. Kako velik izbor. Šta ćeš ti uzeti Hans? Ja ću isto što i ti!

Hans je pokušao da se ne nasmeje, ali ipak mu je ivica usne zaigrala.

-Pa dobro, barem je u pitanju Nemačka kobasica, da je samo tu još i neko pivo, uh! E ovako, kad se vratimo u Berlin častim te pivom. – on udari Hansa po ramenu u nadi da će ga još malo razveseliti.

Hans se samo povukao u stranu i nastavio sa džangrizanjem:

-Misliš ako se vratimo.

-Jao Hans opet ti i tvoje mračne misli. Zar nisi čuo vesti? Naše trupe upale su jutros u Rusiju. Staljin je poludeo. – govorio je kroz osmeh - Rusi su pukli!

-Nije li to divno, sad je i Rusija zvanično u ovom paklu. Kažem ti Volfgang, ovo neće na dobro da se završi.

Razgovor prekinu poznati prgavi glas:

-Četa! Pakujte se krećemo!

-Šta zar već!? – uzviknu Hans.

-Pa da, tenkovski bataljon nas je stigao, a trebalo bi da su tri dana iza nas. – odgovori Volfgang i na brzinu pojede onu kobasicu. Izvadio je iz torbe krpu i ostatak hleba umotao u nju, a zatim je vratio u torbu.

-Pa, idemo li? – reče Volfgang.

-Da li je zaista moguće da nas je tenkovski bataljon već stigao? Nismo valjda toliko usporili?

-Ne znam, ali ja vala neću da budem streljan za neposlušnost.

-Pa neću ni ja, - kroz zevanje reče - ali mogli bi nas pustiti bar još sat.

On sede na zemlju leđima naslonjen na drvo i u roku od sekunde zaspa.

-Hans! – uzviknu Volfgang.

Hans samo malo zahrka, ali nije odgovarao niti reagovao na Volfganga. U tom trenutku već jako iznerviran Volfgang dreknu iz petnih žila:

-Hans!

Ovaj se trznu iz sna i skoči na noge kao mačka. Unezvereno je gledao oko sebe, kao da je u momentu zaboravio gde se nalazi.

-Šta...ko? Jesu Rusi tu!?

-Da i ako ne digneš svoje lenjo dupe i ne pomogneš mi da podignem ovaj šator ima da im odam tvoju poziciju.

Prestravljeno je pogledao u Volfganga a onda u šator, pa još jednom oko sebe i onda protrljavši oči nervozno rekao:

-Šta!? Ne ne, dobro je evo me idem.

-Tako te volim, ajde hvataj drugu stranu. – reče Volfgang uhvativši kočiće pobodene u zemlju da drže šator.

Spakovavši šator, pridružili su se koloni i nastavili marš u nešto što je Volfgang zvao izlet do Moskve, a Hans sigurna smrt.