II

Išli su nekim seoskim zemljanim putem, koji je usled jesenje kiše postao blato, ali niko nije stajao. Vojnici su se saplitali, klizali i padali u blatu, ali bi ubrzo potom ustajali i nastavljali da marširaju. Nije ih pokretao ni Hitler, ni arijevski duh, pokretao ih je strah. Ko stane ili ne ustane kad padne bivao je upucan na licu mesta. Arijevci su jaki, oni ne odustaju. Hans je bio silno umoran, ali opet nije mu padalo na pamet da stane, niko sebi ne želi smrt. To je ono čemu se Hitler nadao, mada je bilo i onih koji bi se ubijali u toku noći, ili bi teatralno iskočili iz kolone i počeli da psuju sve redom, a onda bi se upucali u glavu. Što su bili bliži Rusiji takvih je sve više bilo. Strah nije bio najbolji pokretač, jer očajni ljudi povlače očajničke mere. Jesenje vreme Poljske nimalo nije pomoglo, sitna kiša lagano je natapala njihove uniforme, koje su zbog vode postajale sve teže. Činilo se kao da je sa svakim vojnikom koji je umro, kiša postajala sve jača, kao da je samo nebo oplakivalo svakog vojnika pojedinačno.

Volfgang i dalje nije gubio volju, marširao je odlučno i usmereno, mada se dosta uozbiljio. Nekoliko dana nije pričao ni jedan vic, što je ozbiljno zabrinjavalo Hansa, kojem ovaj sumorni marš po kiši nimalo nije pomagao sa nostalgijom i strahom od Rusije. Um mu je bio bled kao kišno nebo, a svaka pomisao na nešto drugo sem proklete kiše bila je da li su oni vojnici bili upravu. Da li je ovo pakao, a jedini izlaz je smrt? A gde bi otišao posle toga, u Raj? Da li je Bog zaista na njihovoj strani i da li je ovo sve zaista vredno toga?

Noću, dok bi kiša i dalje rominjala napolju, budan je ležao u šatoru i nastavio bi misli koje su ga mučile. I da je mogao da zaspi, ovo grozno vreme mu to ne bi dopustilo. Hladan jesenji vazduh, vetar koji je nosio hladnu kišu ponekad se pretvarao u pravi monsun i nosio unaokolo lagane kapi kiše i pretvarao ih u male šrapnele koji su ga usecali u kožu.

Nakon devet dana konstantne kiše, sam Bog se konačno smilovao i zrak sunca razbio je procep u oblacima obasjavši mokra iznurena vojnička lica, prepuna ožiljaka patnje. Sa dolaskom sunca, promenilo se i raspoloženje među četom, Volfgang je opet pričao viceve, a svi su ponovo počeli da se kreću sa više snage i volje, svi sem Hansa. Naredne tri nedelje putovali su dok nisu stigli do rova sada već negde u Rusiji. Osećaj koji ih je prožimao bio je hladan kao i njihova srca. Išli su postrojeni jedan iza drugog u rov koji se sve više sužavao i išao sve dublje u zemlju. Hodali su činilo se u nedogled dok na kraju nisu stigli do manjeg proširenja. Rov je postao plići ali su ga ograđivale vreće sa peskom i na svaka četiri metra po jedan mitraljez. Vladala je teška tišina, a vojnici koji su tu već bili, sedeli su na džakovima i posmatrali ih dok su prolazili. Konačno, ko zna koliko sad već u rovu, stali su i komandir je izdao naredbu za raspakivanje. Dobijali su sobe u rovu. Male rupe izbušene u zemlji jedva dovoljne za jednu osobu a tu su spavali njih četvorica. Volfgang i Hans su se pridružili dvojici koji su tu bili već duže vreme.

-Vau, pa ovo je ceo apartman - Reče Hans sarkastično, konstantno udarajući glavom o plafon pokušavajući da se provuče.

-Ne navikavaj se, sutra je juriš. Ovde ste samo preko noći. - reče momak s kojim su delili apartman.

-Molim? – zamuca Hans.

-Da, sutra ćemo udariti na Ruse. Obaveštajna služba javlja da su njihove čete zapele na putu iz Moskve. Prvo udara tenkovski bataljon a za njim idemo mi dok se ne probijemo do rova, a onda počinje klanica.

-Razbucaćemo Ruse, neće znati šta ih je snašlo! – uzviknu Volfgang.

Hans se nasmejao lažno, duboko unutra kosti su mu drhtale od straha. Naravno nije smeo to izneti, znao je da bi završio sa životom i pre sutrašnjeg napada. Do kraja dana ostao je tih, zarobljen u sopstvenim mislima. Prošao je kroz sto i jedan scenario bitke i ni u jednom sebe nije mogao da zamisli živim. Često je pomišljao o bekstvu, ali znao je da ako iskoči na Rusku stranu, ubiće ga Rusi, a ako iskoči na drugu stranu ubiće ga saveznici. Dakle o bekstvu nije bilo ni pomisli, ali ga je osećaj straha i dalje prožimao. Kada je noć pala, nije mogao da zaspi. Strah je nešto neverovatno, on je u stanju da toliko izmeni čoveka i da njegove misli okrene u crno u roku od sekunde. Kada je napokon sklopio oči sanjao je svoju majku.