V

 

Neverovatno je kako vreme brzo prolazi za čoveka u snu. Ono što jednom traje nekoliko sati, drugom je zatvaranje očiju na kratko. Probudio ga je popodnevni zrak sunca koji se odbijao od ogledalo na stubu koje su vojnici koristili za brijanje. Ustao je i brzo se obukao. Konačno odmoran otišao je da nađe Klausa. Kamp je zapravo bio dosta velik a ovo je bio prvi put da ga obilazi. Ono što bismo mogli nazvati prednjim delom bio bi sam ulaz u šumu, gde su stabla bila najređa. Tu su stajali tenkovi i kamioni kamuflirani žbunjem i granjem. Iza njih, stajali su šatori za vojnike na razmaku od po dva metra, a u centru nalazio se tronožac sa loncem u kom se kuvala hrana. U samom centru kampa nalazili su se veliki kockasti šatori za komandira i narednike. Desetak metara od njih nalazila se poljska bolnica, gde je i sam Hans bio. Malo dalje iza, u maloj čistini nalazio se deo kampa od kojeg se na prvi pogled naježio. Na toj prelepoj čistini ured šume, na oko pet stotina metara kvadratnih obasjanih nežnim podnevnim suncem, nalazilo se groblje. Stotine krstova sa različitim imenima virilo je iz zemlje. Toliko ljudi, različitih godina, siromašni i bogati, različitih izgleda, zanimanja, interesovanja, ljudi naizgled potpuno različiti, skončali su na potpuno isti način, poginuvši u ratu zakopani zajedno na istom mestu. Stajao je tu neko vreme, zagledan u gotovo nepregledno polje grobova, duboko u svojim mislima. Gomila osećanja mu se izmešala.

-Hans! – Uzviknu poznati glas.

Hans se okrenu i iza sebe ugleda Klausa.

-Klause!  Baš sam tebe tražio.

-A ja znam i zašto. Idemo, komandir nas čeka.

Išli su kroz kamp, Hans i dalje zamišljen, ali ovog puta je brinuo kako će razgovor proći. Kroz glavu je vrteo stotine mogućih događaja, svaku situaciju i njihove posledice. Došli su nazad do centra kampa u čijoj se sredini nalazio veliki zeleni šator. Klaus pomeri platno na ulazu u stranu i pusti Hansa ispred sebe. Unutra je bio krevet od gvožđa, sa rešetkama iza glave. Na krevetu je bila nova, čista bela posteljina. Oko njega bila su dva stočića i stolica sa uredno spakovanom vojnom uniformom. Na krevetu ležao je Volfgang sa knjigom u rukama. Podigao je pogled i iznenađeno uzviknuo:

-Hans! Živ si!

Ispustio je knjigu iz ruku i krenuo je da ustaje, ali ga je oštar bol presekao u stomaku.

-Ne! Ostani da ležiš. I dalje nisi spreman da se pomeraš. – Reče Klaus.

Hans dotrča do kreveta i zagrli prijatelja. Suze radosnice potekle su mu iz očiju. Bujica emocije izletela je iz njega, a osećaj krivice zbog zaboravljenog prijatelja ubijala ga je.

-Mislio sam da te više neću videti. Šta ti se desilo?

-Uh, dobro pitanje. Najbolje je reći, od svega po nešto. Pričaću ti sve.

Hans je nastavio da ga grli narednih nekoliko trenutaka, dok nije shvatio da već postaje malo čudno. Zatim se odaljio od kreveta, uspravio se i namestio uniformu. Volfgang se zatim okrenuo prema Klausu:

-Zar nisi rekao da će i komandir biti tu?

-Da, i ja sam mislio da nas već čeka ovde.

Hans je i dalje gledao u prijatelja kako leži. Volfgang je bio vidno osakaćen. Lice puno modrica i šavova mu se sasušilo, a ruke su mu bile vidno slabašne i jedva ih je pomerao. Bio je u velikom bolu, ali je to vešto prikrivao, kao i inače. Rana na stomaku o kojoj je Klaus pričao bila je pokrivena jorganom, mada su delovi zavoja virili iznad. Bio je u potpunosti isključen iz razgovora koji su vodili Klaus i Volfgang. Video je da im se usta otvaraju ali nije čuo zvuke, ili se bar nije obazirao na njih. Bio je zadubljen u misli, mada ni sam nije znao o čemu je razmišljao. Sada kad je uveren u to da je Volfgang dobro bio je miran. Momenat bi bio perfektan u takvom spokojstvu da ga jedna, naizgled mala pomisao nije poremetila: Ali, da li će biti dobro? Ova misao odjeknula je u Hansovom umu i nastavila da odzvanja poput eha. Šta ako komandir odbije da dopusti njihov put? Opet je sebi uspeo da iskvari momenat mira. Umnu zbrku u Hansovoj glavi, kao i razgovor između Volfganga i Klausa, prekinuo je ulaz komandira u šator.

Hans i Klaus su se uspravili i pozdravili komandira salutiranjem. Volfgang je ostao da leži, nemoćan da podigne ruku. Komandir voda bio je suprotnost onog koji je vodio Hansovu četu. Iako ista uredno ispeglana siva uniforma, ukrašena značkama, a na vratu Gvozdeni krst, i kožne čizme na nogama, ovaj čovek isijavao je toplinom. Za razliku od ostalih koje je Hans sretao, ovaj je imao umilan pogled. Imao je meke crte lica i tamnu crnu, voskom unazad zalizanu, kosu, prošaranu sedim dlakama. Imao je oči crne kao ugalj. Ušao je u šator sa veselim osmehom, a zubi beli poput snega obasjali su prostoriju.

-Hajl Hitler gospodo. – Reče laganim muškim glasom, podigavši ruku u znak pozdrava.

-Pozdrav gospodine generale, redov Hans Dreiling, molim dozvolu za govor.

-Mani me formalnosti momak. Na mestu voljno. Pričaj.

-Hvala gospodine. Dakle, ja sam vidite mislio da odvezem svog prijatelja nazad u Berlin.

-Pa, jesi li smislio?

-Kako to mislite gospodine?

-Mislim da, lako je misliti, ali dok ne smisliš i ne doneseš odluku ništa ti to mišljenje ne vredi.

-Pa jesam, smislio sam, valjda. – reče Hans zbunjeno.

Bio mu je čudan taj komandir. Imao je čudan akcenat, pomalo zapadnjački. Koristio se doduše širokim vokabularom ali mu je njegovo ponašanje bilo jako čudno. Nije stajao u mestu, niti sedeo, već se konstantno šetao po šatoru levo desno, detaljno analizirajući svaku reč koju je Hans izgovarao. Nakon kraće tišine, komandir najzad reče:

-Pa, jesi li valjda smislio, ili imaš plan?

-Plan je da sednemo u onaj Ruski kamion i opremimo se za nekoliko dana puta.

-A tako. A jesi li razmišljao o tome kuda ćeš proći? I koliko namirnica ti treba? I koliko benzina ti treba do tamo? Jesi li razmišljao o tome dečače?

Hans se pokunjio kao kuče, nije znao šta da kaže. Nije očekivao da će mu postavljati takva pitanja.

-Pa…Pa i nisam baš. – promucao je.

-Pa i nisi baš. – reče komandir sad već ozbiljnim glasom – Ali vidiš ja jesam. U taj kamion staje oko sto litara goriva. To je sto litara koji će vas odvesti do Berlina, ako budete stigli do tamo. A to je, dragi moj dečače, sto litara goriva kojih nemam. Zatim hrana, i lekovi koje mora da nosi usput. Samo vas dvojica za tri dana puta, koliko sam planirao da vam treba, morate poneti bar dva hleba i šest litara vode, a i to je sam minimum da bi ste preživeli.

Bio je nervozan i govorio je besno. Odjednom onako uljudan čovek postao je razjaren kao ris. Hans se pogubio u njegovim rečima. Najednom ceo put je postao deset puta teži i zamršeniji nego što je zamišljao.

-Ali čekajte, Klaus je rekao da su ga naši momci dovezli sa polja.  – prekinu ga Hans - Rusi ga tamo sigurno nisu ostavili praznog. U njemu ima sigurno bar tridesetak litara goriva. Ako dospemo još dvadeset, biće to dovoljno da stignemo bar do Nemačke, a u Nemačkoj ćemo kupiti gorivo. Što se tiče hrane, biće nam dovoljna dva hleba. A i da ne budu, naći ćemo nekoga od koga ćemo uzeti. Možda iz neke kuće u Poljskoj ili tako nešto.

Komandir se na to okrenu i pogleda ga oštro. U njegovim očima kuljao je bes, ali ga je brzo zaustavio i složio opet umilnu facu.

-Možda ima smisla u tome što govoriš. Kamion u sebi ima nekog goriva, a hrana se može naći i usput. – Izgovori on lagano, izuzev poslednjeg dela koji je provukao kroz zube.

-Mislim da bi sve to i moglo da uspe. – uključi se Klaus – Sa odgovarajućom količinom analgetika i antibiotika mislim da je generalno moguće, gledano sa medicinske strane.

Hans se sad već oraspoložio. Ponovo je dobio ono samopouzdanje sa kojim je ušao. Komandir je i dalje odsutno šetao po šatoru, sa šakom na bradi slušao je šta pričaju, a zatim ponavljao reči sebi u bradu. Napokon, zaustavio se i na peti napravio polukružni okret ka njima.

-Uredu. Može. Daću vam dvadeset litara goriva i hrane za tri dana. – okrete se ka Klausu. – Spakuj im tih tvojih lekova za sedam dana puta a ja ću da pišem komandi u Berlinu da vas očekuju tamo.

Klaus je potvrdno klimnuo glavom, a Hans je osetio uzbuđenje i radost kao nikad do sad.

-Hvala Vam gospodine, veliki smo Vam dužnici.

Komandir promrmlja nešto sebi u bradu i nakon nekoliko trenutaka odgovori tiho i zamišljeno:

-Da, da, nema na čemu…

Volfgang, koji je dosad ležao i slušao razgovor napokon se obratio:

-Hans, nisam znao da umeš da voziš kamion?

-Pa ni ne zna. – nasmeja se Klaus.

Komandir se na ove reči trznuo kao iz sna i oštro pogledao Hansa.

-Ti ne znaš da voziš kamion? – reče on kao da su ga obradovale ove reči  – Pa kako si mislio da voziš kamion sve do Berlina dečače? Ovo menja sve! – uzviknu – Onda to znači…. Da da da, to onda znači da mora i treći da ide sa vama. Neko ko zna da vozi kamion. A na vašu sreću, ja znam baš nekog takvog.

-Ali, ja sam mislio da naučim usput. – reče Hans potišteno.

-Mislio si, vidim da si mislio, u tome je i problem. Vi svi nešto mislite, a niko da smisli nešto i iznese logične zaključke i planove. Vi bi ste svi nešto usput, po mogućstvu da vam se iznese na tanjir. E pa, dečko moj, sutra malo. Moraš da razmisliš o tome, a kamion pogotovo nije lako voziti.

Svi se ućutaše tokom ovog monologa. Hans je sada stajao zadubljen u misli, onemogućen, što činom, što činjenicama, da kaže išta. Klaus je ostao nepromenjen, pisao je nešto po svom blokčetu, a Volfgang je, kao gledalac u pozorištu, sedeo na krevetu i pratio razvoj situacije.

-Znači ovako, danas ću pisati komandi u Berlinu da vas očekuju, a čoveka koji će da vas vozi, dovešću sutradan. I očekujem da ćete sutra u ovo vreme krenuti. – reče komandir sada vraćen u uljudnog i smirenog čoveka kakav je ušao.

-Razumem gospodine generale. – odvrati Hans monotonim tonom.

Osećao se kao izgrđeno dete. I dalje je bio srećan, razume se, što će Volfganga voziti do Berlina i što će uspeti da spasi prijatelju život. Mada je ceo plan sada bio izmenjen, ulaskom novog karaktera, vozača.

-E tako, drago mi je da smo to sredili – reče komandir okrenuvši se ka vratima šatora – videću vas dvojicu sutra u tačno tri popodne – reče on gledajući na sat i podigavši domali, srednji i kažiprst šake. Zatim se u tišini okrenuo i izašao iz šatora.

-Kako čudan čovek. – reče Hans pod utiskom razgovora – Nekako ekscentričan i promenljiv.

-Da, čudan je dosta, čudan mi je njegov naglasak. – odgovori Klaus – A što se tiče ekscentričnosti, čuo sam da je poludeo još u prvom ratu i da se nije psihički oporavio od toga. Ali mislim da je dobar čovek. Na kraju krajeva on je nebitan. Ono što je bitno jeste da vam je odobrio put, i da vas dvojica koliko već sutra krećete za Berlin. – zatim otcepi iz onog svog bloka papirić na kom je dosad pisao – Evo, ovde sam zapisao sve što ti treba, otići ćeš do sestre u bolničkom šatoru i tražiti te lekove, a tu ti i piše kada mu šta daješ. Vrlo je važno da se lek pije na određen vremenski period inače neće delovati i dobiće bakterijsku infekciju. A to ne želiš nikako veruj mi.

Klaus je nastavio da trabunja nešto o bakterijskim infekcijama još narednih nekoliko minuta, ali je Hans u svojim mislima već uveliko bio odsutan. Nije čuo ni reč nakon što je saznao da će otići do medicinske sestre i da će se videti sa Erikom. A u tom momentu mu je sinulo. Erika ostaje ovde. On ide nazad u Berlin i verovatno je nikad više neće videti. Sve mu se srušilo, nije se više toliko radovao putu a po najmanje sadašnjem, a verovatno i poslednjem putu da će se sresti sa Erikom.

-I tako je moj deda umro od bakterijske infekcije. – završi Klaus napokon.

-Da da, opasna stvar. – reče Hans glumeći da je slušao.

-E pa Hans, moraćeš da odeš sad. Volfgangu je potreban odmor ako mislite da sutradan krenete.

-Da naravno. Hvala ti puno na pomoći Klause, ne znam šta bismo da te nije bilo.

-Pa, verovatno bi ste imali nekog drugog doktora. – reče on skromno.

-Idem ja onda. – reče okrenuvši se ka Volfgangu – Videćemo se sutra.

-Hoćemo. – reče on slabašnim glasom – Hvala ti puno.

Hansu su nadirale emocije ali je uspeo da ih zadrži za sebe. Okrenuo se ka Klausu i pozdravio ga a zatim izašao iz šatora. Sunce je već bilo zašlo i kamp je stajao u tišini noći. Krenuo je lagano prema medicinskom šatoru i prošao opet pored onog groblja, zamišljajući opet sve te ljude koji su poginuli svi na jednom mestu. Oni koji se verovatno nisu poznavali za života, postali su braća i dali život. Ali za šta? Za komad zemlje? Da li je zaista vredan toga? Ove tmurne misli konačno je preokrenuo i počeo da razmišlja o susretu sa Erikom. Ponovo je zamišljao njeno lice i prisećao se razgovora koje su vodili. Činjenica da je ovo poslednji put da je vidi cepala mu je srce. Koračao je kroz kamp sada već ne tako veselim hodom. Počeo je da sve više podseća na ostale vojnike i prestao je da se izdvaja. Hodao je monotono, svaki korak iste dužine i brzine, a lice mu je bilo smoreno. Što je više išao, bolnički šator činio se sve daljim, a svakim korakom koji je napravio osećao je sve više bola u duši. Oko njegovog srca stvorio se obruč koji ga je stezao, a svaki korak je sve više sužavao obruč. Prolazio je kroz stotine scenarija, hiljade reči koje će reći, ali svaki je bio bolniji od prethodnog. Najzad stigao je do šatora. Bio je to veliki zeleni šator sa velikim crvenim krstom sa strani. Ukočio se pred ulazom koji je prekrivala cerada sa mrežom. Osećao se nervozno. Svaki sekund činio se kao večnost, a osećaj je bio sve neprijatniji i neprijatniji. Konačno, smogao je snage i podigao ceradu koja je prekrivala ulaz i ušao:

-Erika, moram da pričam sa tobom…

Ostao je u čudu kada je unutar sobe, umesto Erike sreo jednu puniju sredovečnu ženu crne kose. Okrenula se prema njemu i pogledala ga pravo u oči. Imala je veliki kvrgav nos i suve ispucale usne. Oči su joj bile male, ali ih je, gledajući u njega, otvorila širom. Na glavi nosila je, umesto regularne medicinske marame, kapu sa crvenim krstom na sebi.