IV

 

Naredna tri dana nije dobro spavao, ali se viđao sa medicinskom sestrom, jako često. I Klaus ga je često posećivao, imali su jako duge razgovore zajedno. Klaus mu je pričao o onome što je viđao za vreme rata i kakvi su mu pacijenti sve dovođeni, što je činilo da se Hans samo još više zahvaljuje Bogu što je živ.

Treće noći pala je kiša. Pljusak kakav još nije video. Kapljice vode bile su krupne i hladne. Te je noći ležao i razmišljao o svemu. Kada najednom, začu glasne jauke. U šator preko puta, četvorica unesoše čoveka na nosilima. Bio je vezan za nosila, konstantno je pokušavao da se oslobodi. Bio je prekriven krvlju. Psovao je na Nemačkom, a glas se Hansu učinio jako poznatim.

-Volfgang! – uzviknuo je.

U tom se momentu setio da ni u jednom trenutku nije primetio da ga nema. Sveća u tom šatoru gorela je celu noć. Cele noći Volfgang je vikao od bolova, a sestre su se samo smenjivale na ulazu sa krvavim krpama i loncima sa vodom. Tek negde pred zoru sve je utihnulo. Iz šatora je izašao Klaus, mokar kao čep od znoja. Obrisao je čelo krpom i seo na klupu pored šatora. Zapalio je cigaru i uzdahnuo duboko. Hans se uplašio da je Volfgang mrtav. Ustao je iz kreveta i brzo navukao čizme. Otrčao je do Klausa.

-Klaus! Klaus! – vikao je – Molim te, reci mi jel to unutra Volfgang Endorf?

-Da, da jeste. A kako znaš?

-To mi je najbolji prijatelj. – uzrujano će Hans – Je li mu dobro? – promucao je.

-Za sad, ali nemamo ovde dovoljno sredstava da ga lečimo. Pogođen je nekoliko puta u stomak. Srećom rana je previjena a on bi  trebalo da se opravi uz pravilno lečenje. Nažalost to pravilno lečenje ne možemo mu dati ovde. Komandir mi je naredio da ga šaljemo nazad u Berlin. Imam tamo jednog prijatelja, jako iskusan lekar. Ali problem je, što nemam koga da ga vozi, a još manje imam čime. Svi kamioni su nam potrebni ovde.

-A šta je sa onim tamo? – reče Hans i pokaza na neki zeleni kamion sa malom prikolicom koji je stajao nedaleko od ulaza u kamp.

-To? – nasmeja se Klaus – To je neka Ruska krntija, nisu ih menjali još od prvog rata. Naši momci su je dovezli juče sa polja, iz sprdnje. Ali čak i da možemo da ga koristimo, nemam nekog ko će ga voziti.

-Ja ću. – reče Hans.

-Ti znaš da voziš kamion?

-Ne, ali za sve postoji prvi put. Mislim, koliko teško može biti?

-Ne znam Hans. – zamišljeno će Klaus – Moram da razgovaram sa komandirom.

-Mogu li da pričam sa Volfgangom?

-Bolje ne, iscrpljen je od sinoć i treba mu odmor. Dođi večeras. Večeras će i komandir biti tu, taman možeš i sa njim da porazgovaraš o toj tvojoj ideji.

-Da, bolje je tako.

-Idi, vrati se do kreveta, poslaću sestru da ti donese čaj.

-Uredu – reče on uzbuđeno zbog viđanja sa medicinskom sestrom.

Salutirao je Klausu i otišao do svog kreveta. Ako mu se ikada vrtelo previše emocija i misli po glavi to je bilo sada. Nema o čemu nije razmišljao. Bitka od pre nekoliko dana još uvek mu se pojavljivala u mislima presecajući sve dotadašnje misli kao oštar nož i upadajući u njih zadajući mu oštar bol u glavi. Razmišljao je o Volfgangu i o svojoj ideji da ga vozi nazad u Berlin. Razmišljao je o onoj devojci, koju bi morao da ostavi ovde ukoliko bi otišao. Razmišljao je o majci i sestri. Od silnih emocija nadirale su mu suze istovremeno sa smehom i besom. Ništa mu više nije imalo smisla. Sedeo je na krevetu sa šakom preko lica.

-Hans. – reče mu dobro poznati glas – Donela sam ti čaj. Doktor Klaus mi je rekao da te obiđem, kaže da si uzrujan.

-Da, hvala. Ma uredu je, samo sam malo izgubljen u mislima. Inače, setio sam se da te nikada nisam pitao za ime.

-Erika. Erika Gresler.

-Erika. – reče Hans mekim glasom – Tako lepo ime.

-Hvala – odgovori Erika sa osmehom – Čula sam da je gospodin Endorf tvoj prijatelj, zar ne?

-Gospodin. – odvrati on sarkastično uz osmeh – Da. Da on je moj prijatelj.

-Mogu pouzdano da ti kažem da je dobro, gospodin Klaus je jako dobar lekar, nemoj  se brinuti.

-Znam, ali ne mogu da se ne brinem. Život mog najboljeg prijatelja je o koncu.

-Sve će biti uredu.

-Nadam se da hoće.

Nastavili su priču do svitanja, kada su sunčevi zraci probijajući se kroz guste šume i kapljice rose na borovim iglicama obojili dotad crne predmete oko njih. Tog jutra nebo je bilo čistije. Vrlo malo oblaka bilo je na njemu, a čak i oni koji su bili tu bili su beli poput perja guske a izgledali su još za toliko mekši. Kada je Erika otišla, Hans je legao na krevet i izvadio svoj blokčić. Kada se osećao dobro on bi pisao pesme. Kratke pesmice koje je planirao da objavi nakon rata. Nikada ih nikome nije pokazao, bio je uplašen da se nikome neće svideti, ali on je lično uživao u njima. Voleo je da piše još od osnovne škole. Bio je zaljubljen u književnost i da nije izbio rat verovatno nikada ne bi postao vojnik. Ali njegov otac poginuo je u ratu, bila bi teška sramota  da i on nije odslužio vojsku i baš tada izbio je rat. Tako je i završio ovde. Mada ono što mu se događalo davalo mu je inspiraciju za pisanje. Iako nije voleo rat voleo je da piše hrabre junačke priče o vojnicima. Izgubio pojam o vremenu, izgubio se u pisanju i zaboravio na bilo šta što se oko njega dešava. Ležao je tako satima i pisao. Bilo mu je neverovatno kako vreme leti dok je on u drugom svetu, svetu priče u kome je prepušten svojoj mašti, u svetu u kome je samo njome ograničen. Iz zamišljenosti trznuo ga je zvuk sove u šumi. Odlučio je da prestane sa pisanjem i legne da spava. Bio je uzbuđen što će sutra videti Volfganga, ali ga je pomisao na to da bi komandir mogao da odbije da ga on odveze u Berlin, plašila. Te noći je konačno spavao normalno.