VII

Noć je bila tiha, tiša od ostalih do tad. Kao da se cela šuma pripremala za neizvesni događaj sutrašnjeg dana. Hans je išao kroz kamp razgledajući oko sebe. Svetiljke na stubovima koje su držale cerade preko kreveta, kao i u svakom od naredničkih šatora, gasile su se kao po komandi, jedna za drugom. Ubrzo potom, jedini izvor svetla bila je bleda mesečina koja je milovala iznurena lice vojnika. Hans je stao da se divi ogromnom nebeskom kamenu i upija njegovu svetlost. Stajao je tako par trenutaka, pa je, odlučivši da nije toliko umoran, odneo kutiju i stavio je ispod svog kreveta, a zatim izašao na čistinu ispred šume. Seo je na zemlju, ne obazirući se na hladnoću rosom ukvašene trave. Ispred njega nalazila su se nepregledna polja, a tamo u daljini, gde se nebo spajalo sa horizontom, nazirale su se planine u obliku sivih mrlja. Nije očekivao da će se naći u ovakvoj situaciji. A opet, ko je mogao? Da li je logičan ovaj sled događaja? Zašto on sada sedi tu na travi, stotinama kilometara od nigde, umesto da je tamo gde bi voleo biti? Nije voleo da misli o sudbini. Nije voleo pomisao na to da postoji neko ko određuje kada i kako će se šta desiti. Smatrao je da je svako kovač svoje sudbine, a da se kovači međusobno udružuju i kuju svoje sudbine zajedno. Kroz more misli, presekla ga je pomisao na Eriku. Setio se da je nije video. Čvrst metalni obruč obavio mu se oko srca, stežući ga postepeno i jako. Nije znao kako, nije razumeo svoja osećanja, ali je znao da je bio slep u pogledu na to.  Hladan ruski vetar ošinuo ga je po obrazima, podsećajući ga o vremenu u kom je bio, vraćajući ga u vreme i prostor iz kog se izgubio. Ustao je sa mokre zemlje, i otresao travke i grančice koje su mu se slepile za uniformu. Okrenuo se prema šumi, a onda još jednom prema polju ispred sebe. Osećaj je bio čudan. Osećao se slobodnim, a zarobljen od strane onih koji su ga ovde doveli. Napokon, okrenuo se ka šumi i vratio u kamp. Prolazio je između kreveta punih usnulih vojnika, koji su se činili tako spokojno, verovatno u snu daleko odavde. Proteturao se između kreveta, konstanto se saplićući o vojničke čizme i cipele koje su ležale na zemlji. Psovao je u sebi dok nije došao do svog kreveta. Uljana lampa koja je inače gorela na stočiću između njegovog i drugog kreveta, bila je ugašena. Pretpostavio je da ju je ugasio neko od vojnika, kome je njena svetlost smetala. Mada je i neki jači nalet vetra mogao da je ugasi vrlo lako. Kako bi skrenuo svoj mozak sa daljeg razmišljanja opredelio se za prvu pomisao i legao u krevet. Okrenuo se na leđa i u roku od minute zaspao. Čudni snovi petljali su mu se po mozgu te noći.