III

 

Sedela je za šivaćom mašinom i šila. Zatim je video sebe, kao dete, dotrčao je do nje i počeo je vući za haljinu. Ona je izvukla ono što je šila i razvila ga pred njim. U ruci je držala malo vojničko odelo:

 -Evo ga Hans, tvoje vojničko odelo. Bićeš ti majkin vojnik, bićeš hrabar i jak.

 Krv mu se sledila dok je slušao sebe kako govori:

-Da majko, obećavam.

 Probudio se naglo dreknuvši, a potom udario glavom od plafon. Znoj mu se lio niz čelo i slivao se do njegovih obraza, gubeći se u vratu prelazeći mu preko brade. Volfgang i njihov prijatelj iz sobe trznuli su se iz sna.

-Šta ti je!? – uzviknu Volfgang.

-Ništa – promucao je drhtavim glasom – Ružno sam sanjao.

Ovaj razgovor prekinula je glasna zviždaljka. To je bio znak za postrojavanje. Brzo su se spremili i izašli napolje, stavši u vrstu jedan do drugog. Strah se video i kod mnogih drugih vojnika, ali su to vešto prikrivali ozbiljnim namrštenim licima. Mada se on video u očima koje nisu mogli sakriti. Kod nekih je pak u očima goreo plamen nasilja i borbe. Takvi su sa ponosom stajali u redu i gledali u smrt ,sa osmehom, direktno u crne joj oči. Mitraljezi oko rova sada su imali po dva rukovaoca, jedan je pucao dok je drugi menjao municiju. Iza rova sakriveni žbunjem stajali su tenkovi ugašenih motora, sa desne strane na malom brdu, stajali su protiv-tenkovski topovi, a pred rovom na oko sto metara od njih čekali su Rusi, opet nešto što je Volfgang zvao dečija igra a Hans surova i sigurna smrt.

Najednom glasni dizel motori upalili su se, zbacili žbunastu kamuflažu, otkrivši time svoje moćne topove i krenuli napred. Prešavši preko za to predviđenih mostova, preko rova, oni nastaviše napred. Nedugo potom na njih je otvorena paljba mitraljezima, doduše ne efektivna protiv jakih tenkovskih oklopa. Komandir je dao znak i trupe su krenule iza tenkova u kolonama. Bilo je dvadeset tenkova, samim tim i dvadeset kolona, a u svakoj od njih po osam ljudi. To je bio prvi talas. Hans je bio tu, ali Volfgang nije bio s njim. Lagano se kretao iza tenka. Držao je pušku toliko čvrsto da su mu prsti utrnuli, nije mogao da je pusti i da je hteo. Najednom kroz vazduh se čuo zvižduk, nalik sireni samo piskutavije. Nekoliko sekundi kasnije, čula se glasna eksplozija. Jedan od tenkova sa leve strane, buknuo je kao oganj uz veliki prasak. Kupola mu je poletela nekoliko metara u vis i srušila se na zemlju uz prasak. Od siline eksplozije svi vojnici oko tenka razneti su u komadiće. Tenkovi stadoše, a potom otvoriše vatru u pravcu iz kog je došla granata. Bilo je predaleko da bi se videlo šta je. Zatim, opet zvižduk, ovaj put iz zviždaljke. To je bio znak za juriš. Najednom, svi se raziđoše na sve strane i potrčaše prema neprijateljskom rovu. Hans je i dalje bio uplašen. I dalje je čvrsto držao svoju pušku u kojoj su se otisnuli njegovi prsti. Nagnuo se na tenk i skliznuo niz njega tresući se. Najednom komandir je dotrčao do njega podigao ga sa zemlje grubo i gurnuo ga napred. Stisnuo je zube i naglo krenuo da trči prema neprijateljskom rovu. Znoj mu se sledio, što od hladnog ruskog vazduha, što od straha. Noge su ga nosile napred ali on ih nije kontrolisao. Uskočio je u rov, zatvorio oči i otvorio žestoku paljbu. Kada je otvorio oči ispred sebe video je mrtva tela, koja, doduše, nije on ubio. Prestravljen prizorom pred njim, sa glavom punom misli o svemu i ni o čemu u isto vreme krenuo je napred kroz rov. Koračao je polako, drhtavim hodom gazio je po blatnjavom rovu punom mrtvih tela. I dalje nije puštao pušku koja je, činilo se, sada bila zavarena za njegove ruke. Hladan znoj slivao mu se niz lice dok je skretao u jedan od hodnika rova. Oko njega bila je silna buka, glasovi, vrisci i povici, čuli su se iz svih pravaca, ali mu se činilo kao da je u rovu potpuno sam. Nastavio je napred. Najednom čuo je zvuk koraka u blatu. Činilo se kao da dolazi od svuda, ali niko se nije pojavljivao. Koraci su se ubrzali a zajedno sa njima i Hansovi otkucaji srca, dok u jednom trenutku nije osetio oštar bol u potiljku. Srušio se na zemlju ošamućen. Pred očima mu je sve bilo mutno. Brzo se okrenuo i odbranio se od sledećeg udarca kundakom puške, uhvativši je i zaustavivši. Odgurnuo je pušku na stranu, koja je ispala nosiocu i pala u blato. Najednom, Hans je u sebi osećao bes, želju za osvetom.

-Da li je to taj osećaj o kojem je Volfgang pričao? – mislio je.

Odupreo se od zemlju i nogom odgurnuo napadača, koji se zateturao unazad i pao na drugu stranu rova, udarivši glavu od zemljani zid. Obojica sada ošamućeni sedeli su na krajevima rova. Hans je protresao glavu i malo došao sebi. Širio je oči pokušavajući da povrati fokus u vidu zamućenom od udarca. Kada je konačno došao sebi i shvatio gde se nalazi, ispred sebe je ugledao čoveka od oko četrdeset godina u zelenoj uniformi. Imao je crnu, gustu, dugačku bradu i brkove. Na glavi nosio je čudnu kupastu kapu sa crvenom komunističkom petokrakom. Rus je pokušavao da izvadi pištolj iz futrole konstantno psujući, dok je Hans polako ustajao i vadio nož, još uvek nošen onim čudnim osećajem snage. Približio se neprijatelju i stao mu na grudi, izbivši mu vazduh. Ovaj se brzo uhvati Hansu za nogu pokušavajući da je odigne od sebe. Hans se nadvio nad njim preteći držeći nož u ruci. Polako ga je približio njegovom vratu i počeo ga okretati, napravio mu je ranu u podbratku, koja je počela da krvari. Rus je viknuo od bola i naglo se uhvatio za vrat, čime je samo još više pogurao Hansov nož i probio sam sebi grlo. Vrisnuo je glasno, što je nateralo Hansa da se osvesti. Protresao je glavom i odjednom njegov osećaj snage nestao je u potpunosti. Pao je na leđa i odaljio se od Rusa, koji je se u agoniji valjao po blatu. Hans, u neverici šta se desilo, pokrio je lice rukama i skupio se u ćošku rova. Nakon par trenutaka, Rus konačno ispusti zadnji dah. Hans je ustao i u teroru gledao telo. Tresao se od straha, a svaki osećaj snage koji je dotad imao sada se spustio u noge koje su ga jedva držale. Drhteći podigao je ruke uprljane krvlju i blatom. Do tog trenutka nije primetio da je sve utihnulo, artiljerijske granate prestale su da padaju, a topovi i puške prekinuli su paljbu. Popeo se napolje iz rova, da bi pronašao oko sebe prizor od kog bi se prestravio i najtvrdokorniji patolog. Oko njega ležale su hiljade, ako ne i  desetine hiljada leševa, svi ukaljani blatom i obliveni krvlju. Trava je od zelene biljke, postala mešavina blata i krvi i poprimila prljavo crvenu boju. Osvrnuo se oko sebe, ali gde god je pogledao video je isti prizor. Činilo se kao da nikoga sem njega nije bilo. Zaleđen prizorom, stajao je u sred polja. Kad je čuo zvuk motora uplašeno se bacio na zemlju, misleći da je to neko neprijateljsko vozilo. Kada se vozilo približilo, shvatio je da je to bolnički kamion. Naglo je skočio i potrčao ka njima, konstantno se saplićući o leševe. Došavši do kamiona srušio se na zemlju a onda se okrenuo na leđa i promuklim, šuštavim, polumrtvim glasom promucao je:

-Svi, svi su mrtvi, svi oni!

-Brzo, unesite ga u kamion! – uzviknu jedan od njih.

Dva lekara su ga podigla sa zemlje i pomogli su mu da uđe u kamion. Sedeo je u kamionu na hladnoj drvenoj dasci. Ljuljao se napred nazad kao one dečije igračke sa zaobljenim dnom, konstantno trljajući ramena i bicepse šakama pokušavajući da se ugreje. Lekar mu je doneo ćebe i prekrio ga preko leđa. I dalje klativši se i tresući se od terora koji je preživeo razmišljao, je šta mu se desilo. Užas koji je doživeo urezao mu se u sećanje, osećaj koji je iskusio gadio mu se više nego išta drugo. Trenutak u kom je bio spreman da čoveku oduzme život i da se pritom oseća dobro zbog toga, naterao ga je da se duboko zamisli. Šta ako je Hitler upravu? Da li je to taj Arijevski duh koji svaki Nemac ima? Odbijao je da prizna, prezirao je sebe zbog toga, ali slika koju je doživeo ugravirala mu se direktno u mozak. Najednom dvojica u vojnim uniformama dođoše i podigoše polu-otvor prikolice na kamionu. Začuo je glasove iza sebe, izvan kamiona.

-Nema ovde ničega. Onaj klinac je bio upravu. Mrtvi su, svi do jednog.

Hans se prenerazio. Naslonio se na zid kamiona, koji se od paljenja motora zatrese i naglo se cimnu napred. Pogledao je još jednom napolje u nepregledno polje leševa koji su plivali u blatu. Sivo nebo koje se nadvijalo nad njima i tamni oblaci koji su se u daljini prikazivali, lagano približavajući se pretili su kišom. Zadrhtao je od zime i stegnuo ćebe oko sebe. Kamion se ljuljao u blatu konstantno poskakujući od rupa i džombi. Hans je i dalje sedeo i smrzavao se, razmišljajući: Zašto ja? Zašto je Bog pored hiljada drugih ostavio samo njega?

Kada su stigli u kamp ispred njega bio je šator sa krevetima na rasklapanje. Lekari i sestre brinuli su se o ranjenicima. Teror koji je preživeo sada se činio kao ništa u poređenju sa prizorom koji je sada bio ispred njega. Stotine ljudi koji leže bez ruku, nogu očiju, sa raznetim licima, spaljeni i osakaćeni, polumrtvi i mrtvi. On je zahvaljivao Bogu što ga je spasio, ali sada su ispred njega bili ljudi koji proklinju Boga što su živi, jer se sada muče u patnji i bolu. Ona  dvojica u uniformama dođoše opet i otvoriše kamion, a mladi doktor uđe unutra i pomognu Hansu da izađe.

-Čuo sam da ste jedini preživeli. – reče doktor.

-Molim? - promuca Hans – A, da da. Nisam ni ja siguran zašto, ali jesam, mada sad kada vidim ove ljude koji su živi kao ja ali bi voleli da su mrtvi, svakako sam zahvalan Bogu.

-Težak je rat, a oni su dobrovoljno njega prihvatili u trenutku kad su pristupili u vojsku. Evo mene, ja nikad nisam bio vojnik, čak ni vojni lekar ali dovukli su me iz Berlina ovde da gledam ove strahote svaki dan. Ne biste poverovali u kakvim uslovima radimo. Instrumente improvizujemo, nemamo ništa što nam je potrebno. Nemamo anestezije, te moramo da napijamo pacijente, a skoro smo ostali i bez alkohola, te za manje bolne stvari im stavimo krpu u usta.

-Užasno – prenerazio se Hans – Zar nije postojao neki budžet za medicinsko osoblje i instrumente?

-Jeste, ali baš je tako, postojao. Sve je otišlo u naoružanje, u razvoj tenkova i topova. Ispostavilo se da su Rusi ipak malo tvrđi nego što je firer zamišljao.

-Rekao sam da je ovo glupost još odavno, Rusija je najmanja stvar koja nam je sad trebala.

-Slažem se. Evo ga tvoj krevet, sestra će doći uskoro da te pregleda. Reći ću joj da ti skuva i čaj. Inače, ja sam Klaus, Klaus Abel.

-Hans Dreiling. – reče Hans pruživši ruku.

Seo je na krevet i prebacio ono ćebe preko sebe a zatim legao i pokrio se i drugim ćebetom koje je bilo na krevetu. Konačno se malo ugrejao. I dalje nije ništa razumeo, bio je izgubljen u vremenu i prostoru. Mada mu je bilo drago što je upoznao nekog ko deli mišljenje sa njim oko rata, ali i dalje nije mogao da se pribere nakon borbe. Scenario koji mu se dogodio ponavljao mu se u glavi i svaki put kada bi došao do trenutka u kom ubija onog Rusa trznuo bi se i poskočio u krevetu. Nakon nekog vremena lepa mlada plavokosa devojka u medicinskoj uniformi, donela mu je čaj u malom limenom lončetu.

-Moraću da Vas zamolim da ustanete – izgovorila je tihim mekim glasom pognuvši glavu na dole.

-Da, naravno. – odgovori Hans – I molim te nemoj da mi persiraš.

-Izvinite – reče devojka postiđeno – neće se ponoviti.

-Teško da neće – nasmeja se Hans – kad si to opet uradila.

-Izvini, ali ovde ima puno oficira i kapetana koji insistiraju da im se persira, sada je to već postala stvar navike. – odgovori ona.

-Razumem te, ali ako pred nekim ne moraš to da radiš, to je preda mnom.

-Hvala. – odgovori ona uz kikot – Sada moraš skinuti gornji deo uniforme, moram da ti poslušam pluća i da proverim imaš li neku ranu.

-Uredu – reče on i poče skidati sa sebe uniformu.

Devojci sad beše neprijatno mada ni Hansu nije bilo ništa manje. Neprijatnost sad već postade veća, dok se ona približila i opipavala mu ruke i leđa, tražeći bolna mesta. Ceo prizor izgledao bi jako upitno nekome ko bi gledao sa strane.

Nakon svega Hans se opet obuče i reče joj:

-Pa, je li sve uredu?

-Da, definitivno – odgovori ona iznenađeno – ti si prvi koji se vratio iz borbe bez ikakve povrede.

-Izgleda da me je Bog danas pogledao.

-Izgleda da jeste. – nasmeja se – Idem sad, ima još mnogo pacijenata ovde.

-Da, naravno. Bilo mi je drago upoznati te.

-I meni je.

Ona se okrete i ode, a on ostade da mašta o njenoj plavoj kosi i očima boje azurnog mora i anđeoskoj lepoti. Zanemeo je nakon svega, bitka koja mu se dotad vrtela po glavi izbledela je pod olovkom ljubavi koja je sada u njegovoj glavi ucrtavala lice devojke. U tom se momentu setio da je nije pitao za ime. Seo je na krevet sa osmehom. Odjednom mu više nije bilo hladno. Uzeo je svoj ranac i iz njega izvadio olovku i parče papira. Te je noći pisao pismo majci. Pričao joj je o ratu, o putovanju do Rusije, o Volfgangu i o komandiru. Pričao joj je o onome što je preživeo i o bici koju je vodio. Mada ništa od ovoga mu više nije bilo važnije od devojke koju je upoznao, o njoj je napisao tri puta više nego o svemu ostalom, iako je poznaje svega nekoliko minuta. Kada je završio, presavio je pismo i voskom iz sveće ga zapečatio. Legao je u krevet pokrivši se, pokušavao je da zaspi ali san mu nije išao na oči. Te se noći prevrtao po krevetu, izmešane emocije remetile su mu san.