VIII

 

Stajao je u dvorištu ograđenim drvenom ogradom. Okrenuo se oko sebe i uvidevši da nikog nema, okrenuo se nazad i ispred sebe ugledao malu trošnu kuću, s belim, zubom vremena ugriženim, zidovima. Trošni krov pokriven starim, nekad crvenim, sada crnim crepom, prekrivenim vlagom i mahovinom. Stajao je na puteljku popločanom velikim neobrađenim kamenom, koji je vodio do trema, a potom skretao na obe strane obilazeći oko kuće u dvorište iza nje. Nebo je bilo sivo, a oblaci daleko gore spremali su kišu. Najednom, u kući je čuo buku. Glasan zvuk metala koji udara od drvo zazveketao je kroz prostor. Odlučio je da uđe u kuću. Krenuo je puteljkom ka velikim drvenim vratima. Vrata su bila dva, možda čak i dva i po metra visoka. Bila su tamno braon boje, toliko tamne, da se razlika između crne i braon boje jedva nazirala. Na vratima bio je izrezbaren medved u pokretu. Prednja desna šapa bila mu je ispružena u korak, a zadnja leva takođe. Rezbarija bila je vrlo detaljna. Gotovo neverovatno. Svaka dlačica u krznu bila je urezana u drvo, praveći gotovo nezamisliv, a opet realan rezbarski rad. Uhvatio je okruglu kvaku koja je takođe bila gravirana. Ovoga puta to je bio jednostavniji ručni rad nekog apstraktnog oblika koji je podsećao na cvet, a u sredini cveta, nalazio se trougao. Okrenuo je kvaku i uz škljocanje brave vrata su se otvorila. Lagano je odgurnuo vrata koja se otvoriše nečujno. Začudio se što su vrata toliko velika, tako lagana.

 Stajao je pred vratima razgledajući prostoriju. Ispred njega našlo se predsoblje, sa drvenim podom i niskim plafonom. Lamperija na zidovima bila je od svetlog lakiranog drveta. Sa leve strane prostorije, nalazilo se drveno stepenište sa drvenim gelenderom sa gravurama po sebi. Vodilo je na drugi sprat koji se nije video od niskog plafona. Sa leve strane bio je mali hodnik koji je vodio u dve prostorije, jedna desno i jedna pravo. Vrata desne prostorije bila su odškrinuta i snop svetlosti probijao se kroz prolaz. Lagano i oprezno koraknuo je napred i krenuo prema sobi. Osećao je i strah i radoznalost u isto vreme, a svakim korakom kojim se približavao sobi, srce mu je kucalo sve brže. Prišavši vratima uhvatio je kvaku i odgurnuo vrata od sebe. Jarka svetlost prodirala je kroz prozor i osvetljavala je prostoriju. Na sredini prostorije, za koju se ispostavilo da je kuhinja, nalazio se drveni četvoronožni sto, a uza zidove stajali su kuhinjski elementi i jedna sudopera. Za stolom sedeo je crnokosi čovek u zelenoj uniformi glave pognute do kraja tako da mu se ni lice ni vrat nisu videli. Ispred njega, na stolu, nalazila su se dva metalna tanjira sa priborom oko njih, a na sred stola poklopljena šerpa. Čovek nije reagovao na Hansov ulaz. Umesto toga samo je pokazao rukom ka stolici preko puta stola, davši mu doznanja da na nju treba da sedne. Hans je lagano prišao stolu i izvukavši stolicu u stranu seo na nju. Po momentu kako je Hans seo, čovek je lagano odigao glavu otkrivši iznureno, krvlju i blatom uprljano lice i vrat u kome je bio zariven nož. Hans je prebledeo, a krv u žilama mu se sledila prepoznavši figuru koje se našla ispred njega. To je bio onaj Rus sa kojim se tukao u rovu.

Prodoran muški glas, jakog Ruskog akcenta, odjeknuo je prostorijom:

-Zdravo Hans. Lepo je videti te opet. – reče Rus otvorivši lonac na stolu.

Hans je zabezeknuto gledao u njega, u prevelikom strahu da bilo šta kaže. Rus je uzeo kutlaču i krenuo da sipa kuvani pasulj u Hansov tanjir, a potom u svoj tanjir.

-Očekivao sam te. Očekivao sam doduše i da ću dobiti i pozdrav nakon svog. Izgleda da neko nema poštovanja za mrtve.

Hans otvori usta da nešto kaže, ali reči u njegovoj glavi nisu izlazile iz njegovih usta. Umesto toga samo je sedeo tako otvorenih usta i piljio u mrtvaca. Nakon momenta tišine, Hans napokon izusti:

-Dobar dan.

Rus je začkiljio i osmotrio malo svog sagovornika. Potom, kao da se trznuo iz sna, nastavio je sa jelom. Pokazao je rukom ka Hansovom tanjiru:

-Jedi, šta čekaš? Dugo nisi pristojno jeo, zar ne? Ili možda ne voliš pasulj. Mada ko ne voli pasulj? Elem, nije ni važno. Ono o čemu sam zaista hteo da pričam sa tobom jeste ono što se desilo među nama dvojicom.

Okrenuo se na stranu i dohvatio veknu hleba sa druge strane stola. Otkinuo je krajku i pružio je Hansu, a potom otkinuo još jedno parče i stavio je pored svog tanjira. Odloživši hleb, uzeo je svoje parče i odgrizao komad. Sedeli su tako u tišini dok Rus nije progutao svoj zalogaj.

-Izvini zbog tišine koja nastaje. Ne volim da pričam punih usta, mogao bih da se zagrcnem ili ugušim. – reče on sa blagim osmehom – Naime, ti znaš šta se desilo, ja znam šta se desilo i to je prošlost. Ostavio si me tamo sa ovim nožem u grlu, ubivši me nemilosrdno. – reče Rus pokazavši na nož još uvek zaboden u svoje grlo. – Mada, istini za volju, i ja sam imao iste planove. Vidiš Hans, ti i ja nismo toliko različiti. Obojica smo poslati u ovu rupu u paklu, protiv naše volje. Obojica smo ljudi drugih interesovanja, poslati da ubiju jedan drugog. Razlike su međutim samo dve. Prva je da si ti u svom zadatku uspeo, a druga da bih, za razliku od tebe, ja taj zadatak mogao da ponovim, a ti ne.

Hans je osetio kako mu srce polako ubrzava, a svaki mišić trne. Naježio se slušavši čoveka dok priča. Nije mogao da se pomeri i da je hteo, a svaki put kada bi pomislio da progovori, usne bi mu se sklopile ne dozvoljavavši mu da kaže bilo šta. Umesto toga, samo je sedeo i ćutao, pomno prateći svaki pokret sagovornika.

-Istina je Hans, da si ti imao ništa više od puke sreće tog dana. Istina je da je jedino što te tada pokretalo, jeste bio strah od smrti i prirodni nagon za opstankom. Arijevski duh, možeš misliti. Nemaš ti petlju da uradiš nešto takvo, ni petlju ni potrebu. Ali ja imam potrebu, dragi moj Hans, da ispravim nepravdu koja je načinjena. – reče Rus završavajući svoje jelo.

On potom spusti kašiku u prazan tanjir iz kojeg je pojeo sav pasulj, a onda uze krpu iz svog krila i obrisa usta njome.

-Nepravda je velika, a ispraviti se mora. – reče on brišući usta – Nisi smeo da preživiš tog dana, nije trebalo da me ubiješ. Odnosno, da se bolje izrazim, trebalo je da bude obrnuto. Ja sam Ivan, inače. Mislim da je pristojno da se predstavim pre nego što završim sa tobom. – reče Ivan ustavši od stola.

-Da završiš? – izusti Hans tihim, uplašenim glasom.

Ivan potom uhvati sto levom rukom i odbaci ga u stranu kao da je ništa. Sto, zajedno sa tanjirima, polete preko prostorije i udari od zid. Tanjiri i lonac padoše na pod uz zveket metala, a pasulj se razlio svuda po zidu i cedio se dole ka podu. Glasan zvuk grmljavine začuo se spolja, a jaka kiša prasnula je u momentu. Rus polete ka Hansu, uhvativši ga za vrat i obori ga zajedno sa stolicom, prilepivši ga uz pod.

-Nemaš pojma koliko sam samo čekao ovaj trenutak. Prkosio si pravilima prirode momče. A sada ćeš za to da platiš.

Hans ga je uhvatio za ruke koje su ga gušile, pokušavajući da ih skine sa vrata. Mlatio je nogama, bespomoćan i u nemogućnosti da učini bilo šta protiv svog napadača. Rus se cerio, a njegove braonkaste oči skupile su se od grimase koju je pravio. Popustio mu je vrat da mu dozvoli da udahne malo.

-Ne brini, ovo će da bude sve sem brze smrti. – prosikta Rus – Pogledaj Hans! Pogledaj delo svojih ruku! Pogledaj šta si učinio, pogledaj šta si od mene napravio! Jesi li ponosan Hans, jesi li ponosan!? – urlao je.

Hans se svim silama odupirao od poda. Vukao je Ivanove ruke sa svog vrata, ali bezuspešno.

Glasna buka dopirala je spolja. Gromovi i munje pravili su gromoglasnu buku, a vetar je nosio kišu na sve strane. Najednom, grom, jači nego koji do tada, udario je u polje pored kuće i uz ogroman prasak zatresao je zemlju. Rus je ustuknuo, što je dalo Hansu priliku da se oslobodi. Odgurnuo ga je nogom i brzo ustao sa poda. Poleteo je prema Ivanu munjevitom brzinom i odbacio ga do zida kuhinje. Ovaj se srušio na pod i ošamućeno tresao glavom. Hans se potom odalji od njega i stade ga posmatrati. Ivan ustade, držeći se za čelo. Osvrnuo se oko sebe i ugledao nož na kuhinjskom elementu. Brzo ga zgrabivši, potrčao je prema Hansu. Hans se izmakao, izbegavši za dlaku prvi napad, a potom se odaljio unazad, skroz uza zid. Ivan se osmehnuo i krenuo ka njemu zamahnuvši nožem ka Hansovoj glavi. Ovaj se izmiče i nož se zari u zid tik pored njegove glave. Hans iskorači i pesnicom udari napadača u nos. Ivan se zateturao unazad, držeći se za nos. Hans potom izvuče nož iz zida i potrča ka Ivanu. Uhvatio ga je za uniformu i odvukao do zida pribivši ga podlakticom uz isti. Prislonio mu je nož uz grudi i pogledao ga je pravo u oči:

-Ovakvi postupci se ne očekuju od nekoga ko nema petlju. -prosiktao je besno – Nisam hteo da se onako završi. I sam si rekao da smo obojica primorani na ono što radimo. A na pitanje jesam li ponosan, sada mogu da odgovorim sa da, jer sam lišio Svet jednog nitkova poput tebe.

Hans gurnu nož svom snagom i probi Ivanove grudi. Ovaj samo duboko uzdahnu i pogleda ga raširenih očiju. Rus potom skliznu niz zid, i ostade na zemlji u sedećem položaju. Lagano je podigao glavu ka Hansu i poslednjim izdisajem izustio:

-Ti si možda ponosan. Ali hoće li ona biti?

Krv je potekla iz Ivanovih usta a njegove oči pogledaše na vrata iza Hansa a potom se sklopiše i on se sruši na zemlju mrtav. Hans se sledio na ove reči. Laganim ukočenim pokretom, okrenuo se ka vratima da bi ugledao svoju majku kako uplakana stoji i gleda u njega. Pokrila je usta maramicom i briznula u plač. Okrenula se ka hodniku i potrčala, a Hans je krenuo za njom.

-Majko! Majko ne, oprosti mi! Majko, preklinjem te stani! – vikao je Hans, potrčavši za njom.

Ona otvori vrata i istrča napolje, a Hans ju je pratio, ali momenat nakon što je zakoračio kroz ta vrata probudio se iz sna. Trznuo se i skočio sa kreveta. Unezvereno je gledao oko sebe pokušavajući da razume šta se upravo dogodilo. Bio je mokar od znoja i crven u licu a njegove ruke su se tresle. Noge su ga držale još par trenutaka pre no što se srušio na krevet i ostao da leži onesvešćen.

 

VII

 

Noć je bila tiha, tiša od ostalih do tad. Kao da se cela šuma pripremala za neizvesni događaj sutrašnjeg dana. Hans je išao kroz kamp razgledajući oko sebe. Svetiljke na stubovima koje su držale cerade preko kreveta, kao i u svakom od naredničkih šatora, gasile su se kao po komandi, jedna za drugom. Ubrzo potom, jedini izvor svetla bila je bleda mesečina koja je milovala iznurena lice vojnika. Hans je stao da se divi ogromnom nebeskom kamenu i upija njegovu svetlost. Stajao je tako par trenutaka, pa je, odlučivši da nije toliko umoran, odneo kutiju i stavio je ispod svog kreveta, a zatim izašao na čistinu ispred šume. Seo je na zemlju, ne obazirući se na hladnoću rosom ukvašene trave. Ispred njega nalazila su se nepregledna polja, a tamo u daljini, gde se nebo spajalo sa horizontom, nazirale su se planine u obliku sivih mrlja. Nije očekivao da će se naći u ovakvoj situaciji. A opet, ko je mogao? Da li je logičan ovaj sled događaja? Zašto on sada sedi tu na travi, stotinama kilometara od nigde, umesto da je tamo gde bi voleo biti? Nije voleo da misli o sudbini. Nije voleo pomisao na to da postoji neko ko određuje kada i kako će se šta desiti. Smatrao je da je svako kovač svoje sudbine, a da se kovači međusobno udružuju i kuju svoje sudbine zajedno. Kroz more misli, presekla ga je pomisao na Eriku. Setio se da je nije video. Čvrst metalni obruč obavio mu se oko srca, stežući ga postepeno i jako. Nije znao kako, nije razumeo svoja osećanja, ali je znao da je bio slep u pogledu na to.  Hladan ruski vetar ošinuo ga je po obrazima, podsećajući ga o vremenu u kom je bio, vraćajući ga u vreme i prostor iz kog se izgubio. Ustao je sa mokre zemlje, i otresao travke i grančice koje su mu se slepile za uniformu. Okrenuo se prema šumi, a onda još jednom prema polju ispred sebe. Osećaj je bio čudan. Osećao se slobodnim, a zarobljen od strane onih koji su ga ovde doveli. Napokon, okrenuo se ka šumi i vratio u kamp. Prolazio je između kreveta punih usnulih vojnika, koji su se činili tako spokojno, verovatno u snu daleko odavde. Proteturao se između kreveta, konstanto se saplićući o vojničke čizme i cipele koje su ležale na zemlji. Psovao je u sebi dok nije došao do svog kreveta. Uljana lampa koja je inače gorela na stočiću između njegovog i drugog kreveta, bila je ugašena. Pretpostavio je da ju je ugasio neko od vojnika, kome je njena svetlost smetala. Mada je i neki jači nalet vetra mogao da je ugasi vrlo lako. Kako bi skrenuo svoj mozak sa daljeg razmišljanja opredelio se za prvu pomisao i legao u krevet. Okrenuo se na leđa i u roku od minute zaspao. Čudni snovi petljali su mu se po mozgu te noći.